Možda je najveća gubitnica "Emilija Perez" žrtva promene političke i ideološke klime u SAD: Nikola Popević o ovogodišnjoj dodeli Oskara

Završila se još jedna dodela Oskara. Svode se utisci, preračunavaju rezultati, objavljuju članci o tome ko je najveći pobednik, a ko najveći gubitnik. Međutim, čini mi se da je dodela prošla s nikad većom ravnodušnošću. U jednom trenutku sam mislio da je to srpska specifičnost, društvo je uzburkano, pa se nama koji se na ovaj ili onaj način bavimo filmom čini da je Oskar manje bitan jer se događa nešto drugo. Ali ne, pogledajte malo po inostranstvu i primetićete slično sleganje ramenima.

Podsećam da su spomenuta dva filma imala premijeru pre skoro dve godine. U međuvremenu, neki veliki projekti su prošli katastrofalno na blagajnama, neki su propast u najavi. Istini za volju, bilo je i zarade, ali ništa se spektakularno nije dogodilo. Baš kao i na dodeli Oskara. Ove godine je u najužem izboru bilo malo skupih filmova i blokbastera, te ispada da je i na polju "manjeg", nezavisnog filma situacija slična.

U gostovanju na RTS posle Oskara rekao sam da ove godine naprosto nije bilo remek-dela. Stojim iza tih reči, i to oštrije nego što je u datom momentu zvučalo. Remek-dela su ionako retka, ali ovde nismo imali ništa ni približno remek-delu. Nisu među nominovanima bili loši filmovi per se i tu leži začkoljica. Svi oni, pogotovo ovi nagrađeni, sa zanatske strane su pod konac (umalo da otkucam "savršeni").

Ali među svim tim lepo uslikanim filmovima, perfektnog zvuka i sa solidnim do odličnim ulogama, ne postoji nijedan u kom se vidi ona teško opisiva stvaralačka sila, nešto što samo osetite u stomaku kada gledate film. Jeste, ima ovde scena koje mogu izmamiti osećanja, poneki film baš ubode žicu, ali kad se zaista svedu utisci, bude jasno da će svaki od njih biti brzo zaboravljen i ostati samo kao fusnota.

I ono što nikako ne valja, sva tri favorita i oni sa najviše nagrada predugo traju. Kao da autori žive u zabludi da dužina filma doprinosi značaju priče koju ispreda ili poruke koju nosi. Ne da nije tako, nego je baš suprotno od toga.
Iz nekog razloga, ove godine su dominirali filmovi o bežanju od sebe.

Najveći dobitnik "Anora" suštinski je priča o Pepeljugi, ali u svetu van bajke. Striptizeta i seksualna radnica pošto-poto želi da izađe iz začaranog kruga svog života, ali princ kog je srela daleko je od onoga koji će se oženiti njome zbog staklene cipelice, već zato što je pijan, drogiran i želi... znate već. "Emilija Perez" je priča o narko-bosu koji promeni pol da bi imao novi život. Nepotrebno je ići dalje.

A "Brutalista" govori o Jevrejinu koji je preživeo Holokaust i tone u zavisnost, želeći da radi, nesposoban da se suoči sa svojim traumama i porodicom, od koje je odvojen. Možda je najveća gubitnica "Emilija Perez" žrtva i promene političke i ideološke klime u SAD, pa priča o transseksualcu ne donosi automatski Oskara. Ako je tako, onda Holivud nije više takav bastion liberalizma kao nekad.

Ove godine, možda je zapazio ko je gledao, na dodeli nije bilo mnogo političkih šala, velikih govorancija i skandaloznih incidenata. Sve je to bilo nekako mlako, nit smrdi, nit miriše. Da li je Holivud umoran od samog sebe, predugo nudeći jedno te isto? Moguće. Ali, kao i neke druge krize, koliko god ona bila vidna, ne nazire se baš njeno rešenje.