"Volim da kao novinar menjam svet" Slađana Slavković Jovanović o dolasku na Kurir televiziju, novim izazovima i želji da se vrati pred kamere

Iako poslednjih godina nije na malim ekranima, televizijsku novinarku Slađanu Slavković Jovanović publika odlično poznaje. Više od dve i po decenije radila je na brojnim kanalima, uz kratku pauzu 2021. godine, kada je rodila sina Vuka. Radna mesta menjala je samo onda kad su je novi izazovi na to navodili, a tako je bilo i početkom ove godine, kada je stigla na Kurir televiziju.

Kako je došlo do vaše saradnje s Kurir televizijom?

- Neki meni dragi ljudi, ali i ljudi koje i profesionalno cenim su na Kurir televiziji od njenog početka, i odavno se dešavaju ti neki naši razgovori i pregovori. Ali kako to obično biva u životu, još samo ovo, i ovo, i ovo... Sad je došlo vreme za realizaciju.

Prija li vam promena?

- Prvi put radim na televiziji koja nema nacionalnu frekvenciju i, iskreno, očekivala sam nekako manje, a zatekla sam ogroman sistem sjajno uvezanog printa, portala i televizije, čime sam ozbiljno impresionirana. Posle više godina rada u kompanijama čiji su vlasnici bili i stranci, mislim da prvi put radim u kompaniji koja je usvojila samo ono najbolje od Zapada.

Da li je, na osnovu vašeg višegodišnjeg iskustva, lakše doći u uigran tim ili postaviti redakciju iz temelja?

- Moram da priznam da sam malo duže razmišljala da li uopšte smem da prihvatim da dođem na čelo jednog formiranog tima i u emisiju koju nisam ja pravila. To mi se nije desilo sigurno više od dve decenije. Ali i to je jedna vrsta izazova. Moj zadatak je da sada nešto što je dobro i uigrano učinim još boljim.

Kakve planove imate sa emisijama "Puls Srbije" i "Puls Srbije vikend"?

- Da smo pričale pre samo mesec dana, kada sam prvi put ušla na Kurir televiziju, rekla bih vam da ću menjati sve, jer prosto to je moj princip rada. Sada već vidim i znam da ovi ljudi koje sam zatekla znaju svoj posao, poznaju svoju publiku i imaju čemu da me nauče. Neke stvari moraš da vidiš iznutra da bi ih bolje sagledao.

Da li je teško uređivati emisiju koja se emituje svakog dana?

- Izuzetno je teško, i ja uvek kažem da neću više nikada da vodim redakcije s velikim brojem ljudi jer je to zaista rudarski posao, ali nekako ponovo završim u njima. Valjda sam timski igrač. Ali samo još ovoga puta (smeh)!

Jesu li teme kojima se emisija bavi ono što vas i lično zanima i da li je u tom slučaju lakše raditi posao urednika?

- Apsolutno da! Fokus "Pulsa" je na društvu i aktuelnosti, a to je i meni najbliže.

Imate li inače kao novinar ambiciju da makar delom, svojim radom, menjate stvarnost?

- Svi smo mi birali ovaj posao jer volimo da učestvujemo u menjanju sveta, okruženja, makar svog mikrokosmosa.

Da li je posle svih godina televizija vaša najveća ljubav, kada je reč o poslu?

- Ne mogu da se zamislim ni u jednom drugom poslu. Volim televiziju, i to je jedan od izbora u životu zbog koga se nikada nisam pokajala.

Sećate li se svog prvog radnog dana?

- Ne sećam se prvog priloga. Verovatno sam bila toliko smotana da sam to potisnula iz sećanja. Imala sam jedan potpuno normalan i logičan razvojni put od novinara koji radi pijačne barometre do urednika i voditelja najvažnijih formata na televiziji. Volim ovo da naglasim jer sam veoma ponosna na to kako sam gradila svoju karijeru.

Nedostaje li vam voditeljski posao i zašto ste se opredelili da vam radno mesto poslednjih godina bude iza kamere?

- Kada se jednom navučeš na crvenu lampicu koja pokazuje da si u živom programu pred kamerama, nema tu izlaska. Jednom se zaraziš i doživotno si inficiran. Volim da pravim pauze od pojavljivanja na ekranu, jer on brzo troši ljude.

Postoji li adrenalin i u uredničkoj poziciji, kao i u voditeljskoj? Hoćete li se vratiti pred kamere?

- Odgovor na oba pitanja je - naravno! Nema posla na televiziji, a da vam ne skače adrenalin i naravno da ću se vratiti pred kamere. Dajte mi samo dovoljno vremena da osmislim svoju emisiju i eto mene i u toj ulozi.

Koliko vam se svakodnevica promenila otkako ste na Kurir televiziji?

- Posao na Kurir televiziji me je uveo u autobus posle nekoliko godina vožnje isključivo automobilom. Godinama radim u perifernim delovima grada, a sada mi je prvi put radno mesto u centru grada. Otkrivam čari toga kada birate koja prodavnica, apoteka ili frizer su vam najbliži, ali morala sam i da se pozdravim sa autom, jer parkinga ovde nema. Tačnije ima, ali najviše na dva sata.

Smatrate li novinarstvo najlepšom profesijom i zbog toga što se uglavnom radi srcem?

- Retko ko se u novinarstvu obogatio, mada je Aleksandar Tijanić umeo da kaže ženskom delu televizijske ekipe: "Sve ste vi ovde da biste se bogato udale!" No, kako je to ipak samo manjini pošlo za rukom, dolazimo do toga da se ovaj posao radi iz ljubavi prema adrenalinu. I da, naravno, i zato što volimo da se slikamo, samo što to nije tako popularno reći.

Smatrate li da je žena kompletna tek kada je ostvarena na svim poljima?

- Žena je kompletna kada se ona tako oseća. S potomstvom ili bez njega, s parterom ili bez njega, s karijerom menadžerke ili domaćice. To je izbor svake žene pojedinačno.

Plašite li se prolaznosti ili ste naučili da se radujete i malim stvarima, a svaki trenutak koristite najbolje moguće?

- Još kako se plašim prolaznosti. I čini mi se da to ljudi na televiziji jače osećaju nego u nekim drugim profesijama. Mi i dalje pričamo o 9. martu, 5. oktobru, 12. martu kao da su to datumi od juče, a decenije se smenjuju. Prolaznost se vidi i na našim licima, tačnije, sve manje se vidi jer televizije ne trpe bore, pa ih ili brišemo ili nas brišu sa ekrana. I to je jedan od zadataka televizijskih radnika - da se izborimo da tako ne bude, jer vremenu još niko nije pobegao.