Šteta je što se nije pojavio u vreme kad svakodnevno snimanje nije bilo ovoliko uobičajeno" Nikola Popević o filmu "78 dana"

Postoje događaji koje zauvek upamtimo gde su nas zatekli. Ko je doživeo, sigurno se seća gde je bio 24. marta 1999. godine, kada je počela NATO agresija i trajala 78 dana. Ko je dosad preživeo, seća se i tih dana - za one koji nisu učestvovali u borbama bili su to čudni dani.

"78 dana" je prošle godine imao premijeru i tokom svog festivalskog života osvojio je brojne nagrade. Tri sestre, Sonja, Dragana i Tijana, žive u jednom malom mestu i kamerom, tada popularnom "osmicom", beleže svoju svakodnevicu. Otac posle nekoliko dana biva mobilisan, a u susedstvo iz Beograda dolaze Mladen i njegova mlađa sestra Lela.

Mučni osećaj straha i neizvesnosti s početka filma polako potiskuje potreba da se živi običan život, a prisustvo momka budi pažnju kod dve starije sestre. Pošto im je majka zbog straha ograničila kretanje, najmlađa Tijana počinje da se igra sa ne baš snađenom Lelom. Tako su formirane ekipe čija mladost po prirodi stvari stavlja rat u drugi plan i lokalni problemi, poput čarki s drugim ekipicama iz sela, postaju zanimljiviji od izveštaja sa televizije.

Povratak u stvarnost samo su sirene za opasnost. Majka se očigledno trudi da potisne sve brige koje je more, ali insistira da se sestre uvek vrate kući kada se sirene oglase. Pošto je kamera uglavnom u rukama neke od sestara, zabrinuta majka je tu sporedni lik. Danas je snimanje svakodnevnog života potpuno normalna stvar, čak je i kvalitet snimka na prosečnom telefonu daleko bolji od onih sa "osmica".

Ali upravo nesavršenost slike, mutne boje i "nevešta" snimateljska ruka sestara doprinose osećaju da, iza sve radosti koje donosi produženi raspust, postoji neka pretnja. Poput filmova popularnih pre dvadesetak godina baziranih na nađenim snimcima (tzv. found footage), gledalac ima neki čudan voajerski osećaj, uz predosećaj da sve to neće izaći na dobro. Uzgred budi rečeno, gore je reč "nevešto" namerno pod znacima navoda, jer snimateljka Ines Govland pokazuje ozbiljnu veštinu u imitiranju amaterske ruke.

Iako na stranim festivalima, a i od kritike, prepoznat kao zanimljivo delo, uz svu opasnost da potonem u besmisleno ŠBBKBB naklapanje, nekako je šteta što se "78 dana" nije pojavio ranije, u vreme kad se još nije znalo šta su vlogovi i svakodnevno snimanje nije bilo ovoliko uobičajeno.

Nije da nije bilo vođenja video-dnevnika, poznajem ljude koji su to radili. Ali je beleženje imitacije normalnog života pod bombama toliko zanimljiv koncept da bi se "78 dana" mogao podmetnuti, uz više naturščika, kao stvarni found footage. S druge strane, baš se u današnjem vremenu može razumeti potreba za snimanjem kao nešto normalno i vredno.

"78 dana" se može gledati kao jedan od filmova o odrastanju. Fokus radnje su mladi ljudi koji na kraju filma postanu drugačiji. Usput se, čak i po žanrovskom ključu, pojavljuju problemi koje je potrebno prevazići kao zrela osoba. I taj deo, očekivano, postoji u vidu ljubomore dve starije sestre oko Mladena i truda najmlađe da ih nekako pomiri i vrati sve na staro.

Nemogućnost vraćanja na staro u filmovima o odrastanju uglavnom je postavljeno kao nešto pozitivno, gde se posle tog čarobnog leta (ili raspusta) klinci razilaze možda ne baš srećni, ali svakako zreliji. Ali "78 dana" je ipak film o odrastanju u ratnim uslovima i iznenadna tragedija dodaje novo značenje nemogućnosti vraćanja na staro.

Nije reč samo o odrastanju, već o činjenici da se mladi naglo suočavaju sa svetom mnogo surovijim od onog koji gledaju u "Kasandri", koja im je jedan od ventila za svakodnevne strepnje. I taj svet nevidljivih zločinaca ne samo da ne prašta nego i ostavlja trajne posledice.