Za Jasnu Đuričić njena koleginica Mirjana Karanović kaže da je najveća srpska glumica danas. Odavno je, kao najmlađa dobitnica priznanja Dobričin prsten i sa četiri osvojene Sterijine nagrade, ispisala istoriju srpskog teatra, a od pre neku godinu i filma.
U njenim vitrinama stoji i nagrada Evropske filmske akademije, priznanje koje je pandan američkom Oskaru, za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu "Quo Vadis, Aida?". Godinu za nama završava serijom "Znam kako dišeš", koja se prikazuje na HBO, i filmom "Lost Country" Vladimira Perišića, koji je svetsku premijeru imao u okviru selekcije Nedelja kritike na Kanskom festivalu, a može se videti u bioskopima.
Šta je bilo presudno da prihvatite ulogu u filmu "Lost Country"?
- Dugogodišnje prijateljstvo sa rediteljem Vladimirom Perišićem. Boris i ja smo igrali još u njegovom studentskom filmu "Dremano oko", koji je premijeru imao u Kanu. Vežu nas zajednički počeci, ali i sama tema filma. Vlada u svojim filmovima promišlja poziciju deteta u godinama naše burne istorije. Prvi put mi je u karijeri ponuđena uloga političarke i portparola vladajuće partije, što nikad nisam igrala.
Da li je uloga bila dovoljna da sagledate današnju poziciju političara na drugačiji način? Pomišljate li nekada da biste mogli njome da se bavite i imate li želje da nešto menjate?
- Da, bila je dovoljna, ali nikada nisam imala želju niti ću je imati da se bavim politikom. Prostor moje profesije mi je apsolutno dovoljan u svakom smislu.
U kriznim situacijama pokazalo se da je kultura i te kako važna za opstanak naše vrste. Mogu li glumci da menjaju svet?
- Kultura i umetnost menjaju svet na duge staze. Ne nude nikakva instant rešenja i zato je treba negovati i imati strpljenja. Do duhovnosti je dug put.
Film "Lost Country" nosi, pored vašeg lika, i mladi Jovan Ginić. Kako je bilo raditi s naturščikom?
- Vlada je napravio dobar odabir. Pogledao je više od 2.000 dece. Jovan i ja smo lepo sarađivali. Mnogo puta sam radila s naturščicima i nemam problem s tim. Vrlo često su prirodniji i spontaniji nego mi, školovani glumci.
Kakav je Perišić kao reditelj? On kaže da se u domaćem filmu glumci mnogo oslanjaju na principe Stanislavskog.
- Moguće da je tako. Metodologija Stanislavskog je fenomenalna, ali zavisi ko je i kako tumači.
Paralelno ste radili i seriju "Znam kako dišeš", koja je izašla na HBO. Kako ste uspeli da odigrate različito te dve majke - Marklenu i tužiteljku Nevenu?
- Nije plan bio da paralelno radim seriju i film. I dalje je u celom regionu problem nedostatak novca, pa se često pomeraju termini snimanja. Obe su majke sinova u sličnoj dobi, profesionalci u svom poslu i važne su im njihove karijere. Međutim, serija "Znam kako dišeš" događa se danas, ovog trenutka, a film "Lost Country" devedesetih.
Koliko vam je bilo teško da savladate jezik kojim govore pravnici, sudije i tužioci?
- Nije bilo lako. Bilo je tih kobasica teksta s puno sudske terminologije. Oni izgovaraju te rečenice velikom brzinom, jer s tim žive i rastu. Morala sam da dobro naučim tekst i termine. Ništa nisam znala o tom pozivu i mislila sam da je isto biti tužilac i advokat.
Utisak je da ste seriju od šest epizoda radili kao da snimate tri filma?
- Trudili smo se da sve ispadne dobro. Od svakog na setu traženo je da ponudi svoj maksimum, od glavne uloge do najmanje epizode. Na prvom mestu, to je veoma dobar scenario. Kad imate tako napisanu priču, uzbudljivu i emotivnu, onda je nije teško ni snimiti. Mislim da na našim prostorima imamo najveći problem sa scenarijima, jer nisu dobro razrađeni.
U seriji vam je partner mladi crnogorski glumac Lazar Dragojević, koga zovu crnogorski Šon Pen. Kakvu karijeru mu predviđate?
- Liči na Šona Pena (smeh). Igra u stranim produkcijama. Neka se čuva. Nema na ovim prostorima takvog glumca. Zanimljiv je i mislim da ga čeka velika karijera.
U toj priči, srce vaše junakinje nakon razvoda mora da osvoji vaš suprug Boris Isaković. Kako je bilo raditi te scene?
- Prvi put u karijeri smo imali takav odnos. Svi na setu smo se smejali. Igrati te scene u ovim našim godinama... Nekad smo mnogo igrali u pozorištu. Uvek je to bio neki antagonizam, a nikad nam nisu dali da igramo ništa slično. On je ovde moja ljubav iz mladosti. Cela ekipa se dobro zabavljala.
Da li postoje idealne i prave godine za glumicu?
- Ne verujem u to. Sve godine su lepe. Uživala sam kad sam bila mlada, ali i danas. Ne delim uloge po kategorijama, a prave su one u kojima imaš prostor da nešto kažeš i smisleno preneseš ljudima.
Prvo ste postali priznata, a tek onda popularna glumica...
- Kod mene je to išlo obrnuto.
Kako ste razmišljali kada ste počinjali da se bavite glumom, čemu ste stremili?
- Ne mogu da kažem da sam stremila nečemu, bila sam izuzetno nesigurna u sebe i često sam se pitala da li ću se uopšte nadalje baviti ovim poslom.
Možete li da se setite nekih slika iz rodne Rume koje su ukazivale na to dokle ćete stići?
- Za mene su slike iz Rume koje pamtim sasvim normalne i uobičajene. Imala sam mirno i bezbrižno detinjstvo u malom gradu, koji je zadovoljavao sve naše potrebe.
Da li sada osećate teret slave?
- Ne, bilo bi smešno i mene takve stvari ne mogu da poremete. Na mladog čoveka mogu da utiču velika popularnost i slava, ali bilo bi neozbiljno da mene to promeni u ovim godinama.
Kako gledate na svoje početke na televiziji?
- Povremeno pogledam neku reprizu na RTS. Meni je to sve okej. Nemam odnos prema tome da je nešto glupo ili da se pitam zašto sam to radila. Nije sve genijalno, ali ima i dobrih stvari.
Da li je uloga Sremice u seriji "Grupa" bila neka prekretnica u vašoj TV karijeri?
- Bio mi je gušt da radim Sremicu. Znate, i ja sam iz Srema, ali potpuno drugačija od tog lika. Naletim često na "Sumnjiva lica", imam tu puno duhovitih scena.
U Sarajevu ste bili nagrađeni za najbolju komičnu ulogu u sitkomu "Advokado". Imamo glumački drim-tim u toj seriji, ali je kod publike prošla nekako ispod radara. Zašto?
- Veoma je volim, ali nije bila puštena u top-terminu. Mislim da je to glavni razlog.
Ostali ste u Novom Sadu, niste se preselili za Beograd, za razliku od svojih studenata.
- U Beogradu je posao. Ne znam da li bih, da ponovo počinjem, isto napravila. Moj put je bio dobar, pa neka bude i nadalje.
I, kakvi su današnji studenti? Da li je teško dopreti do novih generacija?
- Nije mi teško. Uspevamo da nađemo zajednički jezik. Volim s njima da radim. Trenutno imam studente druge godine.
Imate li planove za 2024. godinu?
- Ne volim da pričam o njima, šta bude, biće.
Kurir.rs/ TV Ekran
Bonus video: