Najbolje ostvarenje po oceni žirija i publike na 31. Festivalu evropskog filma Palić je film "78 dana" Emilije Gašić. Neobična priča vraća nas u 1999. godinu i jedno leto, koje u svima nama budi i lepe i bolne uspomene. Rediteljka za Kurir govorio kako je poneti nagradu publike i žirija, ali i o samoj ideji da se bavi ovom temom.
- I dalje sam pod utiskom današnjeg dana. Ovo je naša domaća premijera i jako sam uzbuđena što smo počeli baš ovde i dobili dve nagrade. Zahvalna sam publici na tome kako je prihvatila naš film. Najdraža mi je uvek njihova reakcija, da film dotakne ljude, da žele da mu se vrate, a nagrade su uvek dobrodošle - kaže rediteljka.
Kako ste došli na ideju da se bavite baš temom NATO bombardovanja Srbije?
- Definitivno je krenulo od mog ličnog osećaja, jer sam bila dete i imala sam sedam i po godina. Taj period pamtim jako dobro. Počelo je od mojih kaseta koje smo snimali tokom bombardovanja, i tokom pandemije vratila sam se tim kasetama. Želela sam da napravim film koji izgleda kao da je snimljen na jednu kasetu, koju nalazite 25 godina kasnije.
Nemamo film snimljen u takvog formatu...
- Kasete i kamere obeležile su taj period. Svi ga se sećamo po VHS ili po Hi-8 formatu, koji je bio rasprostranjeniji. Ko je imao kameru u kući, veće su šanse da je imao baš tu kameru. Moji roditelji su imali te kamere i mi smo kao deca snimali razne stvari, a ja sam dugo gledala te kasete i stalno sam nalazila nešto jako filmično u tom materijalu. Snimala je moja majka, moja sestra, otac, bilo ko, ali stalno postoji nešto u tome kao da je neko montirao, režirao... Neke stvari se dešavaju slučajno, a deluju montirano. To me je nekako kopkalo, kako napraviti film da tako izgleda, na tom formatu.
Kada ste ponovo pogledali te snimke?
- Pre možda nekih desetak godina. To je stajalo u nekom zapećku, a onda je došlo vreme pandemije. Tad sam se vratila tim kasetama i našla snimke iz vremena bombardovanja, pronašla ta neka događanja izbrisana iz moje glave. Ja sam na tim snimcima, a ne sećam se tih dešavanja, a kad sam shvatila da se ti datumi poklapaju s danima i mesecima bombardovanja, baš me je to nekako dirnulo. Bilo je i terapeutski, ali to je za mene bio eureka momenat. Tad sam znala - biće to film o bombardovanju na kaseti.
U filmu se pojavljuje i dečko koji dolazi iz Beograda.
- On donosi tu neku mušku energiju, zato što je otac mobilisan, a s komšijama porodica nema mnogo kontakata... Sećam se iz tog perioda, i kod nas su dolazili ljudi iz drugih gradova i ostajali kod nas u Vrnjačkoj Banji. Tako smo se i mi osećali sigurnije, dosta je ljudi tada odlazilo iz grada u selo ili manje sredine, da ne bi bili po skloništima. To sam htela da ispoštujem i kažem da su i neka deca iz većeg grada došla u malo mesto. Njegov dolazak donosi i zanimljiv zaplet u filmu.
Šta je obeležilo vašu generaciju?
- Pandemija. Mogu slobodno da uporedim NATO bombardovanje i s pandemijom, koja nas je ne tako davno zadesila, ali povezala je i ljude u svetu. Evo, prošlo je više od četiri godine i imamo osećaj kao da se nije ni desilo. Život ide dalje, ljudi funkcionišu, ne nose maske. Zanimljivo je kako život uvek nađe način, i ako nešto na vas nije uticalo direktno u tom periodu, čak se i brže naviknete na novu realnost. Moju generaciju je takođe oblikovalo bombardovanje u nekom delu, prilazili su mi, recimo, ljudi iz dijaspore i rekli mi da im je film otvorio nešto što nisu znali, jer oni pamte taj deo kao bezbrižan, ali te stvari se brzo potisnu i zaborave... Niko nije znao ni koliko će trajati drugi ratovi, kao ni ovo bombardovanje naše zemlje.