U knjižare širom Srbije konačno je stigla nova knjiga priča "Mrtvi dim" Nebojše Jevrića, novinara, pripovedača i pre svega svedoka burne istorije Balkana. Od Krajine na zapadu do Timoka, u ovim pričama ogleda se tragika srpskog naroda na razmeđu 20. i 21. veka.
- Funkcije i sadržaji stvarnosti neprestano se menjaju u pričama Nebojše Jevrića i jedna stvarnost više nije jedna, ni jedina. Otuda tek posle čitanja treba dorasti do stvarnosti i sadašnjosti. U svojim najnovijim pričama Jevrić je neodoljivo romantičan i surovo stvaran. U određivanju vrednosti ove proze treba poći neposredno od početka, od ponovo objavljenog "Crnog kofera". Dok su se u ovoj knjizi krili unutrašnji razlozi za vlastito nepostojanje, u današnjoj prozi Nebojše Jevrića nalazi se otvorena nataložena stvarnost, koja povremeno liči na paralelni svet. Gotovo u svim pričama, često briljantnim minijaturama, narativnim oštricama čehovljevske snage, kriju se početak i kraj padanja i propadanja. Početak je neizvestan, kraj je očigledan. Ponekad paradoksalni, gotovo nemoguć, ponekad surovo moguć. Mikrobiblijski žanrovi surove postratovske svakodnevice. Svet u kapi proživljene suze. Bez nenametljive brzopotezne fluidnosti i nasilne hibridizacije, bez izveštačenog mešanja sadržaja i forme. Reklo bi se ne sasvim inovativno, ali sasvim autentično i s visokosimbolizovanim jednostavnim oblicima pripovedanja - navodi Dobrivoje Stanojević.
Knjigu je izdala Srpska književna zadruga.
- U čemu je skriveni smisao tako neutažive težnje za pričanjem Nebojše Jevrića? Gde su granice neprihvatljive prihvatljivosti i prihvatljive neprihvatljivosti događaja. Jer ovaj pripovedač se usuđuje da govori o manama i tragičkim nepromišljenostima. Otuda i izbegava zamorne detalje kojima bi se opravdavali suvišni ljudi. Detalji su uvek manipulativni, nepredvidivi i paradoksalni. Minimalizam caruje, detalji klade valjaju. Blago je saživeti se s junacima, a onda ih podvrći delovanju katarze. Govoriti o onima kao Bora Stanković i Miodrag Bulatović, o kojima niko ne bi govorio. Gajiti melahnoliju tamo gde bi neko sejao podsmeh - piše Stanojević i nastavlja:
- Jevrićevi junaci kao da žive u nestvarnom utopijskom svetu iako su često geografski i istorijski surovo utemeljeni. Od ravnodušnosti do egzaltacije kod njih je veoma kratak put. Često je posredi veliko neutemeljeno ushićenje i ravnodušje u velikim promenama. Otuda se često rađa svojevrsna komička samoironija, kojom se lakše tone u tragičku bespomoćnost. Čitalačka zadovoljstva i nezadovoljstva postaju posredovana ranijim prevarenim očekivanjima, pa se ni u čemu ne uživa bez ostatka. Ruralni i periferijski ambijent je pun iznenađenja. Znači, biti uvek na oprezu. Efektnim fleš-efektima ostvaruje se nenadmašna prepoznatljiva samosvojnost. I od bezbožnika se može očekivati pravoverje i od pravovernih bezbožnost. Takva božanska ironija da se želi ono što se ne želi da bi se ne htelo ono što se želi, data je u srpskoj prozi samo Jevrićevim junacima: uporno hteti ono što je nemoguće upravo zato što je nemoguće. Nenapaćenima ovde nije mesto.
Za Jevrića kažu da najbolji srpski ratni izveštač, a i jedan je od retkih koji je i u ratu i u miru bio dobrodošao na obe strane. Obišao je i pisao o Kosovu, Kninskoj Krajini, Slavoniji... Radio je u čuvenoj Dugi, a poznavao sve od Giške, preko Arkana, do Mladića i Karadžića. Pročitao je na hiljade knjiga, a sam napisao na desetine, a njegova ispovest u Kuriru izazvala je veliku pažnju.
- Jedino što sam zaboravio da kažem jeste da već 30 godina ne pijem - poručio je čuveni ratni reporter.