Stotine ljudi 1518. u Strazburgu igralo je danima bez predaha i tako skoro mesec dana. Mnogi su umrli od srčanog udara

Epidemija plesa je redak fenomen zabeležen više puta kroz vekove, a jedan od nejtežih oblika se desio u julu 1518. godine u Strazburgu, tadašnjem Svetom rimskom carstvu. Stotine ljudi su igrali danima bez predaha, i tako skoro mesec dana. Mnogi su umrli, od srčanog i moždanog udara, ili jednostavno premora.

Prvi zabeleženi slučaj se desio u sedmom veku, i sporadično su epidemije izbijale sve do 17. veka. Prvi veliki slučaj se desio 1374. u Nemačkoj, a bolest igranja se potom proširila i na Keln, Frandriju, Strazburg i druge gradove. Najpoznatiji slučaj se desio u pokrajini Alzas.

Epidemija je počela u julu 1518. godine kada je jedna žena, Frau Trofea, počela grozničavo da igra na ulicama Strazburga. To je trejalo nekoliko dana. Posle nedelju dana, 34 ljudi je igralo po ulicama, bez predaha ili nekog posebnog cilja. Za mesec dana, skoro 400 ljudi je bilo "zaraženo". Mnogi od njih su umrli od srčanog udara ili premora. Iako više istorijskih dokumenata pominje ova događaj, nijedan ne objašnjava zašto su ljudi igrali.

Kako se epidemija pogoršavala, tako su velmože bile sve više zabrinute. Tražili su od lokalnih astrologa objašnjenje, koji su rekli da se radi o "prirodnoj bolesti" koja je izazvana "uzavrlom krvlju". Leka nije bilo. Vlasti su jednostavno otvorili hale i lokalne pijace i pustili ljude da igraju do mile volje. Verovali su da jedini način da se izleče, jeste da igraju dok sami od sebe ne prestanu.

Zašto i kako je došlo do ove epidemije niko ne zna. Niko ne razume ni zašto ih više nema. Jedni tvrde da se radi o realnoj bolesni, dok drugi veruju da je u pitanju društveni fenomen.

Najpopularnija teorija je da se radi o trovanju ergotom, gljivom koja se nalazi u pšenici. Tokom poplava i vlažnih perioda, ova gljiva bi često ugrožavala pšenicu i druge poljoprivredne kulture. Ova gljiva ako bi se konzumirala izazvala bi halucinacije. Ipak ona ne može do kraja da objasni feonem "epidemije plesa".

Meki tvde da se radi o grupnim slučajevima epilepsije, encefalitisa (zapaljenja mozga) i tifusa, ali i ove bolesni ne nude konačno objašnjenje. Drugi kažu da se ipak radi o društvenim fenomenima. Epidemija plesa su se često javljale posle epidemija i drugih većih tragedija, i kao da su bile ventil za oslobađanje stresa napaćenog stanovništva.

Ljudi su možda jednostavno igrali da bi zaboravili na bedu i glad, bolesti i ratove koji su tada besneli Evropom.
Malo pesimističniji pogled je da se radi jednostavno o masovnom napadu ludila. Da su ljudi koji su patili od bolesni plesa jednostavno bili psihički poremećeni. Bilo kako bilo, epidemije plesa su jedne od najranijih primera masovne histerije.

Druge neobjašnjive epidemije

Epidemija plesa nije bila najčudnija epidemija. Tu je i epidemija smejanja, koja je zahvatila 1962. selo Kašaša u Tanzaniji. Smeh je počeo u januaru 1962, u jednom ženskom internatu. Tri devojke su počele nekontrolisano da se smeju, tako zarazno, da ubrzo 95 od 159 studenata nije moglo da prestane sa smehom. Neki nisu uspevali 16 dana da prestanu. Epidemije je bila tako ozbiljna da je škola zatvorena u martu.

Kako je počela, tako se epidemija i završila - 14 škola je zatvoreno, a preko 1.000 ljudi zaraženo. Nije bilo smrtnih slučajeva, iako su neki imali probleme sa disanjem, osim, i napade plača.

Neobjašnjiva je bila i epidemija onesvešćivanja, koja se desila na Zapadnoj obali u aprilu 1983. Veliki broj devojčica se žalilo na vrtoglavicu i onesvešćivalo, i iako je to podstaklo borjne optužbe sa raznih strana, pravi uzrok i do danas nije poznat. Tada su 943 osobe primljene u bolnicu.