Nisu mi dozvolili da nastavim školovanje. Naredili su mi da čistim njihovu kuću, spremam im obroke i čistim kuće njene tri ćerke

Mnoge devojčice širom sveta osuđene su zbog nemaštine na prerano odrastanje. Već kao tinejdžerke roditelji ih udaju za bogate, veoma često i starije mladiće, a u braku sa njima prolaze pravi pakao.
U celosti vam prenosimo ispovest jedne šesnaestogodišnjakinje iz Azije.

"Sa 16 sam bila srećna srednjoškolka iz Jugoistočne Azije, učila sam i igrala kriket sa drugarima i sestrom. Onda je jednog dama, došla rodbina iz Australije. Govorila je nežno i slatko, pomazila me i pitala me da me fotografiše kako bi slike pokazala sinu, kod kuće. Ubrzo sam saznala da su želeli da me venčaju sa njim.

"Ne želim da se udajem. Želim da ostanem kod kuće, učim i postanem doktorka", plakala je i kumila. Mami se takođe nije dopala ideja. Sin je bio duplo stariji od mene i već se ženio.

Ostali članovi porodice su došli da me vide i na kraju moja mama nije mogla da ih odbije. Ona je udovica i imala je dijabetes, nije mogla da se suprotstavi svima i osramoti porodicu.
Bila sam preplašena.

"Ne brini. To se neće desiti još nekoliko godina", obećala mi je mama.

Ispisana sam iz škole uz obećanje da mogu da nastavim školovanje u Australije i rečeno mi je da naučim kućne poslove. Takođe mi je rečeno da se dopisujem sa verenikom. Viza mi je odobrena i sa 17 godina sam otputovala u Sidnej da se udam.

I dalje imam fotografije sa venčanja. Na svakoj tužno gledam u pod. Nisam mogla da pogledam u svog muža.

Moja svekrva je rekla da spakujem poklone za moju novu familiju. Obećala je da će mi kupiti novu garderobu.
Međutim, dala mi je stare stvari svojih ćerki, duplo većih od mene a zahtevala moj nakit koji je prodala i novac zadržala za sebe.

Nisu mi dozvolili da nastavim školovanje. Naredili su mi da čistim njihovu kuću, spremam im obroke i čistim kuće njene tri ćerke. Vodila sam računa i o njihovom psu iako sam se oduvek plašila pasa.

Novac nisam dobijala ni za osnovne higijenske stvari - umesto kupovine uložaka, cepala sam stvari i koristila ih kao krpe.

Najgori od svega je bio odnos sa mužem. Voleo je da gleda one filmove. I to svako veče.
Nakon toga bi me uzimao grubo, i izbacivao iz kreveta u 3 ujutru da mu napravim tost i skuvam čaj. Iscrpljena ipak sam morala da se budim ujutru i pravim doručak za sve i ostatak dana spremam kuću.

Ne plašim se napornog rada i trudim se da budem pozitivna. Međutim, niko mi nije uputio jednu lepu reč, na mene su samo vikali.

Kada sam pokušala da objasnim svom mužu koliko sam nesrećna, on je rekao svojoj porodici da se žalim na njih. Bili su još okrutniji prema meni. Moj muž je postao nasilan i tukao me je. Iako sam ja kuvala, smela sam da jedem samo njihove ostatke i težina mi je spala na svega 45 kilograma.

Jedino biće koje je imalo lepa osećanja i koje mi je poklanjalo pažnju bio je pas. Znala sam da ću umreti ako pobegnem a onda sam otkrila nešto: bila sam trudna.

Još uvek tinejdžerka i veoma uplašena, međutim to nije sprečilo mog muža da me tretira jako grubo i ne odvede ni na jedan medicinski pregled. Niko u porodici mi nije ponudio podršku a nastavljala sam da ribam i kuvam sve do porođaja.

Beba je rođena prerano i morala je da bude u inkubatoru. Sestre su rekle mom mužu da bi trebalo da ostanem pored ćerke. Soba za mene bi koštala 20 dolara po danu.

"Jesi poludela?", rekao mi je sa opaskom da mogu da hodam trideset minuta do bolnice i nazad. Nije hteo da mi da novac za autobus. Svekrva mi je zabranila da napustim kuću pre nego što završim sa spremanjem doručka i čišćenjem kuće.

"Ali moje grudi puštaju mleko", rekla sam. Rekla mi je da stavim staru garderobu u grudnjak.
Kada sam dovela bebu kući, bilo je gore nego ikada. Svi su se drali na nju kada je plakala pa smo nekada provodile noći u vreloj i prljavoj garaži kako bismo izbegle njihov bes.

Bila sam veoma slaba, a nasilje mog muža je bilo gore nego ikada. Kada bih zatražila novac za pelene, on bi me izudarao. Rekao mi je da nikada ne smem da ga odbijem. Jednog dana kada sam odbila da idem u kupovinu zato što je beba imala visoku temperaturu, bacio me je na pod i pokušao da me zadavi.

Cela porodica je stajala i gledala dok u jednom trenutku ujak nije mirno rekao "Mislim da je dovoljno". Tog dana mi je bio rođendan.U međuvremenu, moja svekrva je otišla u posetu mojoj mami. Pretpostavila je da sam mami sve rekla, ali nisam. Možda zato što mi je povremeno dozvoljavano da je čujem ali najviše zato što nisam htela da brine.

Kod kuće je nasilje bilo gore nego ikada. Muž me je udarao nogama. Kada sam ga pogledala, videla sam samo zlo u njegovim očima. Mislim da bih umrla da nije bilo rođake koja je videla nasilje i zaštitila me.
Čekala sam da se kuća isprazni i pozvala ih. Policija je došla, pokupila mene i bebu odvela nas u sklonište. Bila sam toliko uplašena da sam plakala celi dan. Nisam znala gde idem, a radnici su bili sjajni. Pokazali su emocije, zagrlili me i to je bio prvi zagrljaj otkakao sam došla u Australiju.

U skloništu sam dobila sve što mi je bilo potrebno - naučila sam da vozim, naučila jezik, naučila da baratam novcem i rešila sve preko suda. Danas, imam 25 godina, živim u Sidneju, studiram i nadam se da ću izgraditi karijeru.

Iako smo razdvojeni, muž mi ne da da odvedem ćerku i odem kući, kod mame. Ali... barem smo žive.



(dnevni.rs)