Da li je brak potreba ili izbor? Da li je ono pravo ili je prevaziđena stvar?

„Venčali su se i živeli su srećno do kraja života.“ Sa ovom rečenicom tonula sam u san prvih šest godina života. Onda sam počela da čitam sama, pa sam počela da otkrivam i neke druge završetke, ali me je ideal srećne udaje za „do kraja života“ držao do ranog puberteta. Model venčanice koju ću nositi tog sudbonosnog dana menjao bi se iz nedelje u nedelju, baš kao i dužina šlepa, prozirnost vela, cipele, broj zvanica, ali jedno je bilo konstanta – model mladoženje (visoki lepi princ) i lepo vreme, piše ELLE.

Interesovanje za udaju izgubila sam bukvalno preko noći – na šatorskoj svadbi jedne rođake. Pomisao da ću se saplitati o venčanicu, stajati na štiklama čitav dan dok me u obraze sočno ljubi 500 poznatih i nepoznatih ljudi sa kojima ću morati da skakućem u kolu oko stolova do ranih jutarnjih sati, gušila me kao jedva proziran veo o kome sam toliko maštala. „Ja se neću ovako udavati“, rekla sam tada mami, razmazujući parče voćne svadbene torte po tanjiru.

Sličnu tortu jela sam pre neki dan sa prijateljem koji mi je saopštio da se napokon ženi devojkom sa kojom je sedam godina, pravdajući se da to čini samo zato što je ona u drugom stanju. Pošto je izrecitovao svoju baladu o braku, nagnuo se preko stola i sa sjajem u očima i kiselim osmehom upitao: „A šta ti čekaš?“ „Limunadu“, rekla sam. Dok je konobar spuštao čašu hladne limunade na sto, moj prijatelj je nastavio da žali za momačkim životom koji ostavlja iza sebe, a ja sam ćutke razmišljala. „Pa, ja već živim u nekoj vrsti braka. Samo imam prsten manje i još uvek sam Lazić. Spremna sam da sa voljenom osobom delim i dobro i zlo, ali još uvek nisam spremna da postanem nečija gospođa.“

Možda je za ovakav stav „kriva“ moja porodica. Mene niko ne tera da se udam. Tata se, istina, teško pomirio sa činjenicom da živim sa momkom, mama je protivnik stupanja u brak „iz moranja“, a babina deviza je „minimum tri godine zajedničkog života, pa tek onda svadba, jer svi su oni dobri dok te ne zarobe“.

To što moja baba brak reklamira kao ropstvo ne uznemirava me koliko činjenica da ga mnogi moji vršnjaci tako doživljavaju. Zašto se moj prijatelj ženi ako je već toliko nesrećan zbog toga, kao što kaže? Zašto ja ne vežbam potpis u kome pored mog imena stoji neko drugo prezime?

„Savremene žene nisu spremne da se odreknu svog prethodno izgrađenog identiteta i to govori o njihovim vrednostima. Danas nije smisao pronaći muža, udati se, roditi decu i biti majka, a kasnije i baka, već se traži ostvarenje svojih potencijala i u drugim ulogama“, kaže za ELLE psihoterapeut dr Zoran Milivojević i dodaje da otpor prema braku postoji i kod mladića i kod devojaka: „I jedni i dugi su gledajući svoje roditelje zaključili da je brak nešto loše i da oni neće tako. I dok mladići odugovlače sa odrastanjem, u ozbiljnom emocionalnom vezivanju vide robiju i gubitak slobode, devojke su sklonije traženju neke idealne, a samim tim neostvarljive kombinacije. Kada emocionalno nezreli ljudi uđu u brak, retko zajedno sazre u njemu. Uglavnom su to nestabilni brakovi koji se razvode, a deca koja imaju infantilne roditelje često su zakinuta u svom razvoju“, kaže dr Milivojević ističući da ljudi ne bi trebalo da ulaze u ozbiljnu vezu sve dok ne osete da je to ono pravo.

A kako ćemo znati da je to ono pravo? Onda kada u brak ne stupamo zbog neplanirane trudnoće, težnje za boljom ekonomskom situacijom i udobnijim životom, zbog pritisaka porodice i okoline, zbog toga što mislimo da smo već prestari da se nadamo nečem boljem, zbog toga što se to od nas očekuje… Onda kada u brak stupamo zato što nas dvoje to tako želimo i zato što želimo da tu odluku, uz tortu, podelimo sa svima koji nam nešto znače i zato što želimo da se u tu odluku umeša i država. Ali da li nam čak i ta rešenost dopušta da polažemo pravo na nekoga i na nešto do kraja života?

„Verujem da neki činjenicu da njihov partner 'pristaje' da se venča doživljavaju kao dokaz velike ljubavi i da se zato opuštenije osećaju u braku. Ja, inače, preporučujem mladima da uđu u brak jer to nije ništa stašno. Ali danas u braku ili izvan braka sigurnost i garancija ne postoji. Ne treba se previše opuštati i smatrati da time što smo u braku imamo pravo da zahtevamo od supružnika da ispunjava nekakve dužnosti i slično. Umesto da se zahteva od partnera, danas treba da se on 'mami' da bi se ponašao na određen način“, kaže dr Milivojević.

„Sudbonosno da“ nas, dakle, ne lišava obaveze da ulažemo u svoju ličnost, u svoju decu, u svoj seksualni život, u svoja kulinarska umeća, u svoje zavodničke sposobosti, u svoj brak. U suprotnom, ostavićemo, ili ćemo biti ostavljeni. Statistika je neumoljiva (videti okvir!) i govori nam da razvod danas nije bauk kao što je bio pre pedeset godina. Naprotiv. Ljudi danas ostavljaju i ostaju ostavljeni i sve im je manje važno šta će okolina reći na to i koliko će papira pri tom morati da popune.