KADA SE SPOJE MRTVI I ŽIVI: Ove morbidne slike će vam promeniti mišljenje o smrti

Kroz ove primere i slike videćete kako se ljudi nose sa smrti i gubitkom širom sveta i kako su umesto da se sklanjaju od toga, mnoge kulture su izlagale posmrtne ostatke koristeći ih kao predmet obožavanja, spomen i proslavu

Kroz ove primere i slike videćete kako se ljudi nose sa smrti i gubitkom širom sveta i kako su umesto da se sklanjaju od toga, mnoge kulture su izlagale posmrtne ostatke koristeći ih kao predmet obožavanja, spomen i proslavu.

Širom Evrope, kosturi raznih hrišćanskih ličnosti uklonjeni su iz rimskih katakombi i prikazani su sa strahopoštovanjem. U Nemačkoj i Austriji, često su prekriveni zlatom i draguljima.

Pored kruna i zlata, mnogi kosturi imaju i dijamante u očima i ostale dodatke na licu. Ovaj kostur u Minheni, u Nemačkoj, veruje se da je Svedi Munditia. Odeća na njemu sprečava da kosti padnu i propadnu.

Ostalim skeletnim relikvijima, kao što je ova Svetog Pankratiusa data je realistična poza unutar metalnog kontejnera kao ovaj oklopni skelet u Švakcarskoj. U stvarnosti, ovi kosturi verovatno nisu od svetaca. Oni su izvučeni iz rimskih katakombi, koje su obično bile masovne grobnice, ali su dobili identitet svetaca. Ko su oni zaista bili, ostaje misterija do danas.

Kosti vladara (kao Konrad II, koje se nalaze u Austriji) se isto smatraju za relikvije.

Ostale mumije, kao što je ova iz katakombi u Palermu na Siciliji, obučeni su kao kada su bili živi. Mnoge mumije na Siciliji su svakodnevni ljudi i članovi sveštanstva umesto svetaca i vladara, pa možemo da vidimo autentičan prikaz prošlosti.
Skeleti svakako daju crkvama zanimljivu tačku, često upravo oni privlače radoznale ljude. Jednom prilikom jedan član crkve rekao je da imaju neočekivanu korist od ovih koštanih stanovnika, jer daje "kul" aspekt crkvi lokalnoj deci zagriženoj hevi metalom.

Osim mumija, mnoga verska spomen obeležja na Zapadu imaju kosturnice, to su ogromne kolekcije ljudskih kostiju (obično lobanja i drugih velikih kostiju). One služe kao masovne grobnice. U crkvama i manastirima, to su obično kosti sveštenstva, ali kosturnice mogu da se koriste i za skladištenje kostiju opšte populacije, ili kao memorijal na neku bitku ili masakr.

Kosturnica u manastiru Svete Katarine na Sinaju u Egiptu. Neke kosturnice jednostavno samo gomilaju kosti.

Druga mesta, kao na primer kripta Santa Marije dela Koncezione, u Rimu, uređuju kosti u skulpture. Oni takođe kombinuju čiste kosti sa kosturima. Mnoge kosturnice su zlokobni podsetnici živima - kao da gomila kostiju nije bila dovoljna opomena - da će svi koji su sada živi umreti, a da su mrtvi nekada živeli.
Zvuči grozno, ali mnogi ljudi to koriste kao podsetnik da žive produktivan život i da iskoriste sve vreme njihovog boravka.

Ne čuva samo Evropa ostatke mrtvih. Svuda u svetu ljudski ostaci i kosti se koriste kao artefakti kako bi se pamtili mrtvi, i kako bi se ljudi pomirili sa smrću.

Ova lobanja u Bangkoku, Tajland, poštuje se kao zaštitinik i pokrovitelj na temeljima koji omogućavaju besplatne sanduke i usluge za preminule osobe za porodice koje nisu u mogućnostgi da priušte sahrane.

U Sulavesiju, Indonezija, u oblasti poznatoj kao Tana Toraja, ljudi sahranjuju članove svojih porodica u prirodno formiranim pećinama. Oni veruju da njihove preminule porodice žive u tim pećinama.

U La Pazu, Bolivija, ljudi slave mrtve festivalom lobanja, gde svi šetaju sa lobanjama svojih rođaka.

Ovaj festival datira još i pre vremena Kolumbije, kada bi se ljudi hvalili kostima svojih rođaka jednom godišnje. Danas, ljudi koriste samo lobanje sa cvećem, a zauzvrat im se daje godinu dana zaštite.

Ovakva praksa može da izgleda morbidno za ljude nekih kultura, ali to nezadovoljstvo zbog smrti nije univerzalno osećanje. U mnogim mestima, u čast mrtvih - čak gledajući pravo u šuplje oči lobanje, je čin ljubavi i sećanja.

(ViralNova)