MOJA PRVA POSETA VRAČARI: Ti si đavoljsko dete, imaćeš svakog muškarca! Evo kako da skineš kletvu

Nakon vrlo napornog pešačenja, stižemo pred jednu staru oronulu kuću ispred koje leži jedno dvadesetak pasa. Prvi osećaj...strah. Prilazimo kući i ja ugledam kako na fasadi vise razne lutke

Jedna devojka iz Beograda ispričala nam je svoju priču, koja će verovatno mnogima ličiti na lovačku, ali nije. Njenu ispovest vam prenosimo u celosti, a sve počinje pričom da li je verovala.

"Ja nisam, sigurno...Smejala sam se svemu tome i pričama o super moćima nekih navodnih baba koje eto sticajem okolnosti znaju šta ti budućnost donosi. Sve do jednog dana.
Rođena sam u Beogradu i prvu kravu sam videla sa 16 godina, samim tim prvi put sam tada i posetila jedno selo u Srbiji gde su se nalazili neki moji dalji rođaci. Vremenom, stekla sam prijatelje i kao i svako iz moje okoline, sada sam i ja leta provodila na selu.

Mladi su uvek nekako nalazili da tema večernjih okupljanja i roštiljanja bude magija, natprirodne pojave i slično. Meni je to bila sjajna zabava jer sam nekako uvek znala odlično da pričam priče, a hvala Bogu, mašte mi nikada nije manjkalo, pa sam se odlično uklopila.

Ne, ovo nije priča o tome da sam videla vampire, čudovišta niti išta leteće, ali...

Sve je počelo jedne večeri kada sam se vraćala iz seoskog kafića u svoju vikendicu, koju smo moji roditelji i ja kupili baš u tom mestu koje nas je potpuno osvojilo. Put je bio zemljan, bez struje i svetla, sa leve strane gusta šuma, a sa desne reka. I mrak. Brat i ja smo vukli nogu pred nogu ka kući, jer ima dobranih 5 kilometara.Jel sam pomenula da prolazimo i seosko groblje? E, pa prolazimo. U trenutku kada sam kresnula upaljač, nešto je osvetlilo i celo nebo, kao da je dan trajao nekoliko sekundi i srećom pa nisam bila sama da pomislim da sam luda. Nekakva nelagoda nas je preplavila i počeli smo mahnito da trčimo ka kući.

Kada smo stigli bilo je oko 3 izjutra i onako blago istraumirani nekim čudnim osećajem uvukli smo se u krevete i zaspali. Kada sam ustala, mama me je pitala zašto se izmotavamo po noći? Nisam razumela i kada sam tražila objašnjenje, rekla mi je kako kad je ustala oko 6 ujutru, ispred vrata kuće, stepenica i dvorišnog stola, stajale su po 3 kupe od peska (da li treba da napomenem da pesak u tom kraju nikada nisam videla, šljunak jesam, ali ne i sitni pesak).

Brzo smo pokupili te kupice i kako su nam neke babe rekle da bacimo u određeno vreme na određeno mesto.
Bilo, zaboravilo se, dani su prolazili. Jednom prilikom, prijatelji me pozovu da odem sa njima na jednu obližnju planinu, da idemo kod vračare koja tamo živi. Radoznalost je možda ubila mačku, ali ja nikada nisam bežala od nekih novih stvari. Što da ne? Idemo.

Nakon vrlo napornog pešačenja, stižemo pred jednu staru oronulu kuću ispred koje leži jedno dvadesetak pasa. Prvi osećaj...strah. Prilazimo kući i ja ugledam kako na fasadi vise razne lutke. Jeza.
Ulazimo unutra, baba već poznaje meštane i pita ko sam ja, oni joj objašnjavaju i ona me uvodi unutra. Dok ulazim u pomalo memljivu kućicu, krajičkom oka vidim na polici zmijske kože i još neke stvari za koje možda i ne želim da znam šta su bile.

Sedam, a baba počne da kruni kukuruz i izgovara reči koje zaista nisam razumela. Počinje da mi priča o mom životu i prošlosti. Ne, te stvari niko ni od mojih prijatelja nije znao. Zatim počinje o mojoj budućnosti. Još uvek se ježim pri samoj pomisli na to.

"Je l si skoro dobila neka obeležja na telu?"- Ne znam, odgovaram. "Skidaj se!"
Ispod pupka zaista su mi se pojavili mladeži u obliku slova "S", ali ja nisam ni obraćala pažnju na to, sve do sada.
Baba mi suptilno saopštava da sam obeležena, da sam đavolsko dete i da ću u životi uvek imati sve, svakog muškarca, novac, ali nikada neću imati ono što ja želim. Nikada neću imati dece, nikada neću biti sa čovekom koga volim.
Još uvek u tom trenutku, ja mislim: "Ma važi."

Vračara mi dodaje, da ukoliko želim da skinem kletvu da odem i da se krstim na svoj rođendan, što pre!

Daje mi neki prah u tegli i kaže kako su to sušeni vučji jezici, sa njima moram da odem noću u potok i da se polijem njima i okupam. Srećom pomislih, bar je leto, gde ću gola u potok zimi. Sve sam uradila, osim krštenja...
Leto se već približavalo kraju, a ja sam se vratila u Beograd i ne razmišljajući više o događaju i o memljivoj kući u kojoj sam bila nekih mesec dana pre. Pijem kafu sa mojom najboljom drugaricom koja me kao po običaju već godinama unazad pita "Hoćeš li se krstiti već jedno,? Ajde da završimo to, da ti budem kuma?"

Odgovaram joj da meni to zaista nešto nije ni bitno i da baš ako ona ima toliku želju, neka ode zakaže i samo neka me obavesti gde i kada da se pojavim. Sa osmehom ona odlazi i nakon nekoliko sati sa još većim osmehom se vraća:"Sve je sređeno, zakazano, krstiš se na svoj rođendan, zar to nije super?"

Noge su mi klecnule, babine reči su kao tajfun proletele kroz moju glavu i ja sam počela da verujem.
Ako vas zanima, da posle krštenja više ništa nije bilo isto. Odjednom se moj duh smirio, uravnotežio, a ja sam našla čoveka koga volim i koji voli mene."

Sve je moguće!