ZLOSTAVLJALI GA U DETINJSTVU, IZGUBIO OCA I DVOJE DECE: Ovaj čovek je rođen kao BAKSUZ! Helikopter se srušio na pab gde je pio

"Imao sam nekoliko traumatičnih iskustava tokom svog života. Bio sam zlostavljan kao dete; otac mi je na smrt pretučen u svom stanu 1996.; u tridesetima sam izgubio blizance, kada je moja devojka pobacila. Nikada ni sa kim nisam pričao o tome svemu.

Odjednom, kaže, sve ono što mu je bilo sa leve strane, više nije postojalo.

"Stajao sam milimetrima udaljen od haosa, ali sam prošao netaknut. Videvši prašinu i krhotine kako padaju oko mene, osećao sam se kao da sam u snežnoj kugli. Moja prva pomisao je bila da je auto izgubio kontrolu i udario u kafić ili da se, jednostavno, krov urušio. Počeo sam da pomažem ljudima koliko sam mogao, sve je ličilo na ratnu zonu. Svuda su bila tela ljudi, a ostali su unezvereno gledali u šoku", priseća se Majkl.

Kada je uspeo da izađe napolje, upitao je medicinara iz Hitne pomoći šta se dogodilo i na njegovo objašnjenje da je helikopter pao na pab, samo se nasmejao, ne verujući da to zaista može da se dogodi.

"Sećam se da sam mu rekao: "Ne budi smešan, druže. Takve stvari se ne dešavaju. Tad sam video propelere policijskog helikoptera kako vire iz zgrade. Došlo je do problema sa sistemom za gorivo i jednostavno nam je pao na glavu dok je bend bio usred pesme. Svi preživeli su se okupili u hotelu preko puta. Nisam zvao svoju ženu, jer sam mislio da, pošto je u drugom gradu, neće ni znati šta se dogodilo. Znam da će zvučati čudno, ali kasnije smo moj drugar i ja otišli u drugi pab na piće. Nisam želeo da idem u prazan stan. Sledećeg jutra kad sam se probudio, video sam puno propuštenih poziva. Rekao sam joj: "Ne dolazi kući, dobro sam i ne želim da ti kvarim vikend". U ponedeljak sam se vratio na posao, a i lično i profesionalno - bila je to jedna od mojih najvećih grešaka u životu", kaže Majkl.

Medijski izveštaji o nesreći koji su se nizali tih dana, stvarali su mu dodatne probleme.

"Deset ljudi je umrlo, a ja sam nekako prošao bez ogrebotine. Odlučio sam da nikada više neću pričati o tome. U to vreme sam bio direktor jedne stambene organizacije u Glazgovu i svaki put kada me neko pita da li sam dobro, mislio sam da ću briznuti u plač. Ali pošto nisam želeo da me neko vidi kako plačem, zatvarao sam se u kancelariju i pokušavao da guram dan po dan. Skoro godinu dana nakon te nesreće, imao sam hitnu operaciju, jer su mi doktori otkrili tumor u grlu. Onda mi se 2016. rodio sin. Bio je to lep, ali težak trenutak. Zbog sopstvenog detinjstva sam mislio da neću biti dobar otac, pa sam počeo da se distanciram od supruge i sina", kaže Brn.

Ipak, nevoljama tu nije bio kraj. 2017. godine doživeo je saobraćajnu nesreću i sve ono o čemu je godinama ćutao, došlo je na naplatu.

"Prasak tog udesa me je vratio na nesreću sa helikopterom, pa su mi užasni prizori izlazili pred očima - od nesreće do uspomene na smrt mog oca. Svaki put kad bih video helikopter, skakao sam u zaklon. Na kraju sam zatražio pomoć. Dijagnostikovan mi je složen posttraumatski stresni poremećaj i konačno sam morao da preuzmem kontrolu nad svojim osećanjima", dodaje Majkl.

Na terapiji je, kaže, naučio da razgovara o svojim osećanjima i da ih prihvati.

"Još uvek sam sa svojom ženom i ona mi je zaista pomogla u tome. Ona i moj sin su mi najvažniji. Tumor je uspešno uklonjen i sad sam boljeg zdravlja. Srećniji sam nego što sam ikada bio. Sada vodim organizaciju koja ima za cilj da promeni kulturu mentalnog zdravlja na radnom mestu. Neću dozvoliti da mi ono što se dogodilo diktira život - idem na svirke i mogu da gledam filmove u kojima se dešavaju katastrofe. Kada sam pre nekoliko godina napunio 50, pomislio sam da sam srećnik što sam ih doživeo i obećao sebi da ću narednih nekoliko decenija živeti punim plućima. Možda sve ovo što mi se dogodilo izgleda kao užasna nesreća, ali me čini najsrećnijim čovekom na svetu", zaključio je Brn.

(Kurir.rs/Blic.rs)