BEOGRAĐANIN JE ŽENI IZ PLEMENA REKAO DA JE LEPA, A ONDA JE POČEO PAKAO: Rekli mu jednu stvar, a agonija se završila posle 18 sati

Beograđanin Viktor Lazić je kao nadaleko poznat putopisac prošao skoro čitav svet i na jednoj od njegovih avantura desila mu se baš filmska situacija.

- To se dogodilo 2007. godine u plemenu Batak. To je narod nekadašnjih ljudožera. U tom plemenu boravio sam nekoliko nedelja i udvarao se jednoj lepojki. Uveče je bilo okupljeno celo selo na nekoj vrsti posela, a poglavica me je upitao da li mi se devojka sviđa. To je uradio pred svima, a meni se učinilo nekulturnim da kažem da mi se ne sviđa, mislio sam da bi ih to uvredilo i moglo da znači da je smatram za ružnu. Sutradan sam zatekao veliku feštu i obradovao se: rekoše mi da je u toku venčanje, a to znači da ću imati prilike da vidim njihove običaje i narodne nošnje- rekao je i dodao:

- Kada sam upitao da upoznam mladu i mladoženju, rekoše mi da sam ja mladoženja…

Tada je krenula akcija bežanije.

Sadašnju ženu zaprosio među krnjigama visokim preko metar

„Itu sam upoznao 2009. godine kada sam se spuštao sa jednog vulkana. Ona je bila u biblioteci u regionu okruženom sa tri vulkana. Direktor biblioteke bio je moj prijatelj koji mi je mnogo pomogao kada su me na prethodnom putovanju opljačkali. Otišao sam da ga posetim i pogledam biblioteku, a zatekao Itu… Tad je njoj bilo 16 godina, a meni 24. Razmenili smo kontakte, ona mi je napisala divno pismo dobrodošlice u Indoneziju i rastali smo se kao poznanici, nikakve privlačnosti nije bilo. Povremeno smo bili u kontaktu, ali se nismo videli sve do 2017. godine, kad je buknula ljubav…“

Beg od 18 sati preko kratera vulkana

„Uz pomoć jednog prijatelja junački sam sa mog venčanja pobegao. Otići iz tog bespuća nije nimalo jednostavno, putovao sam 18 sati i promenio nekoliko prevoznih sredstava. Put je vodio preko kratera jednog vulkana, a vozač autobusa me je utešio rečima da u toj zemlji postoji ‚samo‘ 126 aktivnih vulkana.“

Iscrpljen i bolestan, sa temperaturom oko 40 stepeni, stigao je u pleme, u kom inače vlada matrijarhat…

- Tamo su me odveli kod vrača koji me je, kao što to čine vračevi u raznim delovima sveta, propisno istukao. Logika je da sam se razboleo zato što je u mene ušao neki zao duh i, ako me dobro istuče, tom duhu će u mom telu biti neprijatno i on će ga napustiti, a ja ću ozdraviti. Ne znam šta mi je pomoglo: njegove batine, narodni lekovi koje mi je dao ili evropski lekovi koje sam takođe uzeo, tek posle nekoliko dana mi je bilo mnogo bolje - objašnjava.

Tokom bekstva nije mnogo razmišljao, sem što je u jednom trenutku shvatio da je toliko bolestan da ga takvog sigurno ne bi pustili u avion i da će se teško vratiti kući.

- Da sam ostao tamo, život mi sigurno ne bi bio loš: tu žive orangutani, priroda je izdašna i život je lep. Ponekad žalim što sam tako otišao i brinem se za tu devojku, koja mora da je mojim bekstvom bila veoma osramoćena.

Sadašnju ženu zaprosio među krnjigama visokim preko metar.

- Itu sam upoznao 2009. godine kada sam se spuštao sa jednog vulkana. Ona je bila u biblioteci u regionu okruženom sa tri vulkana. Direktor biblioteke bio je moj prijatelj koji mi je mnogo pomogao kada su me na prethodnom putovanju opljačkali. Otišao sam da ga posetim i pogledam biblioteku, a zatekao Itu… Tad je njoj bilo 16 godina, a meni 24. Razmenili smo kontakte, ona mi je napisala divno pismo dobrodošlice u Indoneziju i rastali smo se kao poznanici, nikakve privlačnosti nije bilo. Povremeno smo bili u kontaktu, ali se nismo videli sve do 2017. godine, kad je buknula ljubav…

Vrlo zanimljivo je i kako je Viktor zaprosio Itu. To se desilo u njegovom Muzeju knjige i putovanja na Banjici gde je napravio izložbu džinovskih knjiga.

- Mnoga od tih izdanja veća su od jednog metra i teška po 15-20 kilograma. Ita je niskog rasta, kao i većina Indonežana, pa je među džinovskim knjigama izgledala kao Alisa u zemlji čuda. Tako sam je zaprosio - rekao je.

Oženio se u tradicionalnoj indonežanskoj haljini

- Ja sam obukao tradicionalnu haljinu za kojom je bio postavljen tradicionalni bodež keris. Za te bodeže Indonežani veruju da su živi i da mogu svojim duhom da ubiju i ako nekog ne dodirnu. Ali sam ja insistirao da se obred obavi po pravoslavnom običaju, tako da je venčanje održano u pravoslavnoj crkvi u Džakarti.

Ita ne zna šta je svađa, ali od svojih stavova nikad ne odstupa

Viktor za kraj priča i zašto je od svih žena sveta koje je upoznao odabrao baš Itu.

- Ita je oličenje smirenosti i strpljenja. Ona je izuzetno jaka žena koja jačinu pokazuje na neposredan, ali uvek nežan način. Nikada ne diže glas, a svađa je za nju nešto nepojmljivo. A ipak uvek pokazuje jasnu čvrstinu svojih stavova, želja i namera i od njih ne odstupa. Uz to je veoma porodična, ali širokih shvatanja i puna razumevanja za moja putovanja i ekcentričnosti – pruža mi slobodu koju bih sa malo kojom ženom imao. Šta bih više mogao da poželim od životnog saputnika? - zaključio je.

(Kurir.rs/Zadovoljna/I.M.)

Bonus video: