Čitaoci u mojim romanima mogu da osete da li sam pisala ispunjena ljubavlju ili nesrećna

Na Beogradskom sajmu knjiga Vesna Dedić svakog dana se druži s brojnim čitaocima svojih romana.
Novinarka i književnica u intervjuu Kuriru kaže da je odluka da osnuje svoju izdavačku kuću bila hrabra i rizična, ali da se nada da će se taj potez ispostaviti kao pametan. Njen poslednji roman „Pola duše“ sadrži autobiografske momente, kao i interesantne istorijske događaje.

Rekli ste da svaka vaša knjiga sadrži autobiografske momente.
- Da, podnaslov mog romana je „Još jednom ja bih da verujem u sreću“ i svi moji naslovi imaju autobiografsko značenje. Dok pišeš postoji jedan deo najličnijih emocija, a drutgim delom sebe prosto se zaljubiš u svoje junake i vidiš kroz njih. U svakom mom romanu postoji deo mene, čitalac na osnovu tona i atmosfere može da shvati da li sam pisala ispunjena ljubavlju ili nesrećna. Ono što je najvažnije jeste da nas teme kao što su ljubav, ljubomora, posesivnost i izdaja opsedaju celog života. Najveći strah svakog od nas je da nas neko ne izda, muž, partner ili dete.

Kako opisujete ljubav iz ranijih vremena? Kažu da danas ljubav bez interesa ne postoji.
- Ljubav je uvek bila ljubav, i pre dva veka i danas. Ljubav jeste čekanje, strepnja, uživanje u strasti, seksu, poverenju, u zajedničkom doručku i večeri. Sve preko toga nije ljubav, već traženje interesa u određenoj zajednici, što je danas postalo legitimno. Ono što se nekad opisivalo kao „tražim spas u ljubavi“ postalo je „tražim spas u egzistencijalno pametnoj vezi“. Postoje stihovi jednog crnogorskog pesnika: „Nije to ljubav, to se ja spasavam“.

Da li vam je draže kad vas nazivaju piscem ili voditeljkom?
- Naravno da više volim televiziju jer je to moj primarni posao. To znam da radim i tu mi je radna knjižica. Tu moram da mislim na ukus publike, mog urednika, direktora, na situaciju u zemlji. Počela sam da pišem iz hobija. Kad stvaram mislim samo da li stojim čiste savesti iza toga.

Šta mislite o tome što danas čak i modne kreatorke izdaju knjige?
- To je postalo trend i ja se ponekad šalim da posle mene nema ko nije objavio roman. Šalim se da ljudima delujem suviše srećno, pa da su i oni to poželeli, a razloge su našli u pisanju romana. Mislim da mediji treba da budu skretničari među čitaocima, da prosto prave razliku i naznače kad je neko napisao roman, kad je neko napisao ozbiljan roman, autobiografiju, kuvar... Recimo, u novinama možete naći tekst da smo knjigu objavili Novak Đoković, Suzana Mančić i ja, a to su tri različite knjige.

U poslednje vreme govorite protiv braka i stavljate ljubav na prvo mesto.
- Ja sam jedna od onih koji veruju u instituciju braka dok postoji ljubav. Savetujem svim ženama koje su u braku, a prestale su da vole ili budu voljene, da se ljube i poštuju sa svojim izabranikom, već se svakog dana svađaju i psuju, da to prekinu. Ako nisu mesec dana zajedno s mužem prošetale dete, vodili ljubav do zore, onda taj brak pre svega zbog dece treba raskinuti. Ja sam protiv braka po svaku cenu. Ljudima oduzima energiju, tera ih da lažu jedni druge, a svako ko živi u laži u stvari je veoma nesrećan. Opet, niko ne voli da bude sam.

U romanu istorijske činjenice

- Jedan deo knjige baziran je na istorijskim činjenicama i sve što u romanu izgovaraju knjaz Nikola Petrović, Aleksandar Obrenović, Petar Karađorđević stvarno je i rečeno. Smejala sam se kad je Petar Karađorđević optužio knjaza Nikolu zbog toga što je dao monopol na prodaju duvana Italijanima. Narod u tom momentu „pale“, što bi rekli današnji klinci, da je to sve u ime pravoslavlja, a u stvari je u pozadini čista ekonomija.