Pavle Jerinić: Pozorišna publika u Srbiji je voajerska

Krv nije voda!
Glumac Pavle Jerinić (27) ima sjajnu godinu iza sebe! U samo nekoliko meseci boravio je u Londonu, na usavršavanju u čuvenom teatru Glob, zaigrao u dve velike pozorišne premijere, i pozajmio je glas liku u animiranom filmu „Šetnja s dinosaurusima“. Mladi umetnik u razgovoru za Kurir govori o boravku u Engleskoj, daljim planovima i svojoj ljubavi prema kendu, koji trenira u slobodno vreme.

Odrastao si u Narodnom pozorištu, pored dvojice glumaca, oca Branka i rođaka Branislava Cige Jerinića. Da li si još tada odlučio da postaneš glumac?
- Kad sam bio mali, imao sam bezbroj ideja šta bih mogao da budem kad odrastem. U srednjoj školi sam odlučio da probam da upišem glumu jer sam mislio da ništa drugo ne umem da radim. Naravno, tada je to bila zabluda.

Nedavno si imao dve premijere, „Srpsku trilogiju“ i „Uspavanku za Vuka Ničijeg“. Kako si zadovoljan reakcijom publike i kritike?
- Reakcije su potpuno oprečne, publika voli obe predstave, dok se kritici uglavnom ne dopadaju. Opet, ni jedna ni druga nije pravljena da podilazi bilo kome, pogotovo ne kritici.

Kakve utiske nosiš iz Londona, gde si imao prilike da igraš Šekspira u čuvenom teatru Glob?
- To je neprocenjivo iskustvo, koje je počelo da se isplaćuje čim sam se vratio u Beograd, igrao Šekspira ili ne.

Da li se publika u Engleskoj razlikuje od domaće?
- Razlikuje se utoliko što aktivnije učestvuje u predstavi. Oni vole da budu deo performansa i utoliko su prostodušniji. Naša publika je više voajerska u smislu da u mraku, iz nekog svog, intimnog ugla, posmatra tuđ život na sceni.

U klasiku „Gospođa ministarka“ uskočio si u ulogu Pere pisara umesto pokojnog Radeta Markovića. Nosiš čak i njegov kostim. Šta ti znači ova uloga?
- To je bio moj prvi Nušić, koga obožavam. On toliko toga nudi za igru što još nije otkriveno. Pripala mi je čast da, ma koliko apsurdno zvučalo, uskočim umesto pokojnog velikana Radeta Markovića, koji je igrao i u „Romeu i Juliji“ u Narodnom pozorištu, mojoj prvoj profesionalnoj predstavi 2006. godine.

Da li si zaljubljen?
- Zaljubljen nisam, osim ako ne misliš na Partibrejkerse, dimljena rebarca na žaru, špricer i fudbal.

Plašiš li se da ćete popularnost promeniti i da samog sebe nećeš umeti da prepoznaš?
- Ne razmišljam o tome, zapravo, ta slava mi se čini kao veoma daleka i vrlo verovatno nedostižna. Mnogi zaboravljaju da karijera ne traje dve, već 52 godine. Ništa dobro se ne može steći preko noći. Ja svoj put gradim vrlo moralno i principijelno. Ipak, šta god da se čoveku desi, važno je da ostane bez pljuvačke na licu.