Ako jednog dana čuješ ljude na ulici da se pozdravljaju na turskom ili španskom, znaj da smo izgubili bitku

Borac za Srbiju!
Televizijska publika Milorada Mandića Mandu trenutno gleda u seriji „Ravna gora“ Radoša Bajića. On tumači lik kapetana Milojka Uzelca, koji je ostao do kraja uz generala Dražu Mihailovića. U intervjuu Kuriru glumac govori o tome kako proslavlja Božić, o stanju u srpskoj kulturi, kao i o svojoj porodici.

Približite nam malo lik koji igrate u seriji „Ravna gora“?
- Kapetan Milojko Uzelac zvani Taras je neko ko je uz Dražu Mihailovića proveo ceo rat. Do kraja je poštovao zakletvu datu kralju. On je mučenik stradao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici 1946. godine. Ubijen je batinama.

Kakav je Radoš Bajić kao reditelj?
- Nismo imali nijedan problem što se tiče komunikacije. U „Ravnoj gori“ nema mnogo prostora da se svi iskažemo jer postoji veliki broj uloga. Nemoguće je u kratkom delu serijala prikazati sve karaktere. Radili smo tačno i precizno po njegovim uputstvima. Hrabrost je što se Bajić prihvatio tako zahtevnog posla u vremenu kad nema mnogo novca za kinematografiju.

Kako vidite stanje u srpskoj kulturi?
- Čestitam Tasovcu što se prihvatio velikog izazova da vodi Ministarstvo kulture kad para nema. Umetnici su veoma složni kad je reč o borbi za očuvanje kulturnog identiteta nacije. Borimo se da ne dođe do zastoja u realizaciji ideja. Kultura je prva na udaru jer mi nemamo dovoljno novca da napravimo predstavu ili film.

Stvarajući predstave koje su zakrpa, ne možemo ni očekivati od publike da plaća duplo veću cenu karata kako bismo mi opstali, a da zauzvrat ne ponudimo ništa. Tolika je kriza da naši gledaoci nemaju više ni za te karte, koje su, inače, daleko ispod cene. Nećemo dozvoliti da kultura strada. Snalazićemo se i boriti. Nije prvi put da je teško. Moja generacija je navikla na stalnu borbu za očuvanje jezika i kulture. Ako jednog dana čuješ ljude na ulici da se pozdravljaju na turskom ili španskom, znaj da smo izgubili bitku.

Da li vam je žao što više ne radite emisije za decu?
- Žao mi je što nema programa za decu na našim televizijama. TV kućama je lakše da otkupe programe strane produkcije nego da osmisle svoj dečji program.

Da li biste voleli da neko od vaše dece nastavi istim stopama kao vi?
- Njihov izbor treba da bude samo njihov. Mi kao roditelji tu smo da im pomognemo da lakše i srećnije odrastaju. Nisam im savetovao da se bave ovim poslom, a veoma dobro su upućeni u glumu jer su dolazili na probe i snimanja. Kad su bili mali, često nisam imao kome da ih ostavim. Najmlađi Andrija najviše je s nama. Moguće da će se on i posvetiti glumi. Moja deca su umetničke duše - vole pozorište i umetnost. Marija studira Fakultet primenjenih umetnosti, odsek scenografija, Marko je završio master na FDU, smer produkcija, a Filip se tek odlučuje šta će dalje jer završava četvrti razred srednje škole.

Da li je hrabrost imati četvoro dece u Srbiji?
- Deca se rađaju iz ljubavi. Ne rađa se dete da bi se država bavila njime ili da bi se stalo u red za neki novac. Da sam čekao da se steknu uslovi i da dobijem stan, da se zaposlim, verovatno bih ostao sam. I ja sam rastao u velikoj porodici. Nismo ni mi imali mnogo. Od ljubavi se raste.

Kako ćete proslaviti Božić?
- Božić je jedan od velikih praznika. Porodica se okuplja na Badnji dan i tad vlada velika sreća u kući Mandića. Gledamo da trpeza bude bogata u skladu s mogućnostima. To je praznik srca i duše više nego hrane.

Šta ste sebi poželeli u ovoj godini i kakvi su vam poslovni planovi?
- Sebi, kao i svima ostalima, pre svega želim zdravlje. Naravno, svojoj porodici i svojoj deci u Srbiji što više radosti, ljubavi i sreće. U ovim vremenima jedino se na to možemo osloniti. Ne treba zaboraviti prijatelji i drugare. Sve je to veoma važno da bi se išlo napred. Ako nema optimizma, sve postaje mnogo teže.

Nagrada
„LEPA SELA“ SU NEPRAVEDNO OSTALA BEZ OSKARA

Da li je film „Lepa sela, lepo gore“ zaslužio da dobije Oskara?
- Jeste. Meni je žao što je taj film nepravedno izuzet iz trke za svetsko priznanje. Bio je žrtva globalne politike, kad ne treba mnogo da se nanosi bola svetskoj zajednici. „Lepa sela, lepo gore“ jeste nešto što je pravljeno kao generacijski film i naš stav prema ratu, pogrešnim verovanjima na svim stranama. Poruka je koliko je rat besmislen.