Jan Gilan pevač Dip parpla: Muzika me drži dalje od zatvora

BEOGRAD - Spremni za čvrstu svirku.
Bend Dip parpl nastupiće u Kombank areni u Beogradu 18. februara. Ono što publika može da očekuje jeste dobra energija, kaže u intervjuu za Kurir Jan Gilan, pevač benda.

U Beograd dolazite s novim albumom. Šta vam je dalo energiju da snimite album „Now What“?
- Svi su nas pritiskali da snimimo album i svaki put kad bi telefon zazvonio, neko od nas bi se javio i rekao: „Šta sad?“ (Now what?) Nismo to želeli. I onda je Bob Ezrin, naš producent, došao na nastup u Kanadi i počeli smo da razgovaramo o tome kako je Dip parpl u osnovi instrumentalni bend koji voli improvizacije. I pesme su bile duže. Primera radi, kad smo snimili „Smoke on the Water“, ona nije puštana na radiju sve dok čovek iz studija „Vorner bradersa“ nije došao da nas sluša. On je otišao u studio i skratio pesmu sa sedam na tri minuta i 20 sekundi. Posle su je svi puštali. Zato su nas posle terali da kratimo pesme, pa smo izgubili oštrinu. Na bini je drugačije, mogli smo da improvizujemo, pa je Bob rekao da improvizujemo i u studiju. To nas je ohrabrilo. Energija nam nikad nije nedostajala.

Kako su album prihvatili fanovi, a kako mladi?
- Neverovatno je to što je prosečna starost naše publike uvek 18 godina. Moja ćerka je bila na koncertu na Vembliju pre nekoliko godina i kad je došla u garderobu, pitao sam je: „Ko je pustio ovu decu ovde?“, a ona je rekla: „Tata, ti zaista ne kapiraš. Dip parpl je stvarno kul.“ Nisam to shvatao. Sad imamo fantastičan zvuk, ovaj album tehnički ima najbolji zvuk dosad. Takođe, album ima i spiritualni element - povezanost s Džonom Lordom, pokojnim klavijaturistom. Njegov duh je tu, i to svi prepoznaju. Album je dobro prihvatila publika, ali i kritičari, što je retkost kad je reč o Parplovim albumima.

Koja je vaša omiljena Parplova pesma?
- Od svih pesama? Odgovoriću vam sad, ali da me pitate sutra, odgovor bi bio drugačiji. Sad je to „Razzle Dazzle“.

U muzici ste od 1960. godina. Koliko se od tada muzika promenila, ne samo pesme već ideje iza njih, publika, percepcija?
- Mislim da se publika uopšte nije promenila. Tehnička strana se drastično promenila, poboljšala, ali odnos s publikom nije. Svi su tu zbog emocija. Studijska muzika je nešto drugačija. Nekad se to zvalo muzički biznis, danas se naziva muzičkom industrijom. Iz muzike se izgubila ličnost. Takođe, medij se promenio. Počelo je s vinilom, pa kasetama, a sad više nema opipljivog nosača zvuka. Kvalitet muzike koja se sluša je samo 10 odsto onog kvaliteta muzike iz 1980. Ali svet danas pripada novoj generaciji. Zahvalni smo im što i dalje imamo publiku i što još možemo da nastupamo. Sve se i dalje svodi na koncerte. To je drugačije. To je kao odlazak na fudbalsku utakmicu ili u crkvu, oseća se euforija mase. Zbog toga sve to vredi.

Jednom ste rekli da svaki album Parpla odslikava vreme u kojem je nastao. Koliko su se svet i ta slika promenili?
- Nije se toliko svet promenio koliko se promenio individualni i kolektivni karakter grupe. Kad smo počeli, bili smo mladi. Bilo je to vreme odmah posle Bitlsa i Stonsa, Hendriksa, Karnegi strita... Bilo je to vreme mladih. Prvi put su postojali tinejdžeri. Pre toga nisu postojali, to je bila nova reč. Bila je to velika avantura. Onda odrastemo, razvijemo se, sazrimo, postanemo manje besmrtni. Kad imamo 20 godina, svi smo besmrtni. Ali vremenom se razvija duhovna strana, počnete da razmišljate o drugim stvarima. Ne pišemo pesme o ličnim stvarima niti o brzim automobilima, lakim ženama i tinejdžerskom buntu i besu. Pišemo konceptualne pesme o politici, religiji, kulturi, o stvarima koje mogu da me rasplaču ili razbesne dok gledam TV ili čitam novine. Sve je o savremenim iskustvima. Naravno, sve se menja. Na to mislim kad kažem da svaki album odslikava vreme u kome je nastao. Odslikava svaki trenutak u individualnom i kolektivnom životu benda Dip parpl.

Da li mislite da rokenrol gubi bitku sa popom, elektronskom muzikom, hip-hopom?
- Nisam znao da postoji bitka. To je kreacija medija. Kad smo bili deca, čitao sam mnogo toga o sukobu Parpla s Cepelinima ili Blek sabatom, a to je sve glupost. Bili smo dobri prijatelji. Na televiziji sam pre nekoliko dana čuo nekog mladića kako priča da su prošli dani kad je trebalo da naučiš da sviraš neki instrument da bi bio uspešan muzičar. Bukvalno sam pao s kreveta od smeha. To je kontradiktorna izjava. Muzika kakvu smo znali prolazi kroz težak period jer nove generacije žele nešto drugo. Nama je istekao rok trajanja. Ali dok sviramo i imamo integritet, ono što radimo ima vrednost. To nas čini srećnim i mene lično drži daleko od nevolja i zatvora.

Kakav je vaš stav o pop zvezdama poput Majli Sajrus, Rijani, Bijonse?
- Pa, šta da kažem. Volim pevačice poput Dasti Springfild i Ete Džejms. One nisu radile to što rade današnje pevačice. Ali šta sad... Nisam moralista. Važno je da se zabavljaju.

Šta publika u Beogradu može da očekuje?
- U Beogradu će biti mnogo dobre energije. Sviraćemo pesme s albuma „Now What?“, najverovatnije četiri, možda pet, ali biće tu i dobar izbor tradicionalnog materijala, kao i nekih opskurnijih pesama. Naravno, najvažniji element svega je improvizacija. Nikad ne znamo šta će se desiti dok ne izađemo na binu. Publika treba da bude spremna za pravi rokenrol.

Čega se sećate s nastupa u Beogradu 2003. i 2006?
- Sećam se da je publika bila fantastična. Ništa posebno ne odskače osim dobre publike. To je suština, kad završim neki koncert, osećam se fantastično. A onda odem u krevet i zaboravim na sve jer razmišljam o sledećem nastupu. Nikad ne puštam snimke koncerata.