Autor filmova “Šejtanov ratnik” i “Šišanje” bavi se ne samo otuđenošću koju izaziva komunikacija putem društvenih mreža i SMS poruka već i generacijskim jazom između mladih s jedne strane i njihovih roditelja, odnosno profesora s drug

Stevan Filipović, reditelj završio je snimanje filma “Pored mene” koji govori o grupi gimnazijalaca koji ostaju zaključani jednu noć u školi, lišeni mobilnih telefona i interneta, upućeni da prvi put jedni sa drugima zaista razgovaraju. Autor filmova “Šejtanov ratnik” i “Šišanje” bavi se ne samo otuđenošću koju izaziva komunikacija putem društvenih mreža i SMS poruka već i generacijskim jazom između mladih s jedne strane i njihovih roditelja, odnosno profesora s druge.

Kako prepoznajemo "otpisanu generaciju", kako su u filmu nazvani?

Koliko su puta ovim novim klincima rekli da su najgora generacija svih vremena, nije ni čudo što su takvi! Nije generacija sama po sebi otpisana, već je otpisana od ljudi koji nisu bili deo tehnološke revolucije i koji ne poznaju nove metode komunikacije koji su se zaista promenili u poslednjih deset godina. Zato dolazi do problema na relaciji roditelj-dete ili profesor-učenik. Bilo mi je veoma zanimljivo da istražim tu priču.


Do kojeg ste zaključka došli?

Sve je počelo od filma „Šišanje“ i vrlo konkretnog problema kojim se on bavi. Zanimalo me je koji su dublji koreni. Kako god okrenete stvari, sve se svodi na nedostatke u obrazovanju jer profesori ne uče đake da misle. Paralelno mi se desilo da me je Mirjana Karanović pozvala da postanem asistent na glumi na Akademiji umetnosti i odjednom sam postao predstavnik te starije generacije i iz tog ugla upoznao jedan sasvim novi svet. Trebalo mi je vremena da se sinhronizujem s mladima i ta iskustva sam pretočio u scenario filma „Pored mene“.

Zbog čega je nova generacija toliko agresivna i koliki je uticaj ekonomske krize na to?

Moramo se vratiti nekoliko koraka unazad i pogledati u kakvom su okruženju oni rasli i kako su se formirali. Živimo u društvu koje slavi nasilje. Najdirektniji primer su nekakvi Miladini Kovačevići koji su predstavljeni kao heroji, pa još i država stane iza njih. Kada država da legitimitet nasilju, kao što je dala i ratnim zločinima i mnogo gorim stvarima od tog Miladina, onda imamo veliki problem. Ja ne znam ko drugi može biti autoritet ako ne porodica i država, koji će mladom čoveku reći da nasilje ipak nije okej.

Kako da otac bude autoritet kada ili nema posao ili radi za 200 evra, a komšija kriminalac vozi novi „audi“?

Reč je o teškoj borbi koju svako mora da reši na individualnom planu.