Sve za uspeh: Mi treba da se prilagođavamo, a opet da guramo svoju priču. Sve je to legitimno, kaže jedna od najboljih srpskih glumica

Uvek se nađe rešenje.
Anica Dobra i Goran Kičić preksinoć su objavili pobednike trećeg konkursa takmičenja „Džej faktori - Film za 60 sekundi“. Glumci Ateljea 212 govore za Kurir o tome kako su odabrali pobednika, kakvo je stanje u srpskoj kinematografiji i koje rimejkove bi njih dvoje radili.

Da li ste zadovoljni ponudom filmova na festivalu?
Gordan: Ponuda je bila odlična. Na konkurs je stiglo 20 radova. Ljudi koji su ih pravili sa skromnim sredstvima bili su nadahnuti i duhoviti. Filmovi koji su ušli u uži izbor su daleko odskočili od drugih.
Anica: Očekivala sam veći broj filmova. Moja očekivanja da ću se zabaviti i inspirisati su se ispunila.

Zašto su rimejkovi filmova „Petparačke priče“ i „Nacionalna klasa“ pobedili?
Gordan: Film Gorana Markovića urađen je s prepoznatljivim replikama u jednom kadru, što nije lako.
Anica: Isti kriterijumi su važili za strani film. Moralo je da se razume o kom ostvarenju se radi, a da postoji lični komentar autora jer se ipak radi o rimejku.

Koji biste vaš film, da ste se takmičili, snimili kao rimejk u 60 sekundi?
Gordan: „Malu noćnu muziku“.
Anica: Meni je favorit „Kako je propao rokenrol“, koji je prepoznatljiv svim generacijama.

Anice, da li vas uskoro možemo videti u nekoj novoj ulozi u Ateljeu 212?
Anica: O tome ćemo kad dođe vreme.

Mnogi glumci su otišli u voditelje i pevače. Da li od vas dvoje možemo očekivati neki izlet?
Gordan: Bavim se produkcijom, i to mi je dovoljno.
Anica: Pored glume, idem na pijacu, majka sam i domaćica. Dosta o meni.
Gordan: Realna priča.

Proslavila vas je uloga u filmu „Crni bombarder“. Da li bi mogao da se napravi rimejk tog filma i ko od mladih glumaca bi mogao da igra u njemu?
Anica: Naravno da može, a igrao bi Kičić kao mlad i dobar glumac. Današnje generacije su mnogo superiornije nego što smo mi bili. Snalažljiviji su i više znaju jer su prošli mnogo više.

Zašto se situacija nije mnogo promenila od tih dana?
Anica: To je tada bio prvi film koji je meni i Bjeli dozvolio da kao glumci budemo i autori. Radili smo i prerađivali scenario, a danas se to podrazumeva. Glumac mora danas to da donese, a ako to nema, nije zanimljiv. Bjela je otišao u rediteljske vode i skidam mu kapu.

Da li danas glumci moraju da pristaju na kompromise zbog uloge?
Anica: Kompromisa je bilo i biće ih uvek. To je život. Mi treba da se prilagođavamo, a opet da guramo našu priču. Sve je to legitimno. Šta ti kažeš, Gordane?
Gordan: Slažem se.

Iscrpljene su sve teme na filmu?
Anica: Nikad.
Gordan: Sve priče su ispričane, samo ih svako priča na drugi način.

Istina
FALI NAM DOBRIH KOMEDIJA

Zašto srpski filmovi imaju manje humora?
Gordan: Postoji manje komedija jer je finansiranje domaćih filmova vrlo komplikovano i zahteva koprodukcije. Srpske komedije stranim partnerima nisu smešne. „Kad porastem, biću Kengur“ je lokalpatriotski film koji ne kapiraju svi na takav način. Nadam se da će početi da se finansiraju i takve teme jer ne spadaju pod umetničke filmove već komercijalne.