Mensur otkriva da je glumac tragične sudbine ostao normalan zahvaljujući sopstvenoj porodici i prijateljima koji su uz njega tri decenije i uz koje uspeva da bude stari, beskrajno šarmantni i talentovani Žarko

Irfan Mensur kaže da Žarko danas, daleko od domovine, brata i familije i najiskrenijih prijatelja jedinu sreću vidi u primarnoj porodici, suprugi Aniti i njihovoj ćerki Jani, kao i sinu i ćerki iz prvog braka, Dušanu i Asiji.

"Lauševićeva mlađa ćerka Jana- Žarko i njegova deca ne žive zajedno u Njujorku, ali su svi u Americi i izuzetno su vezani jedni za druge, pomažu se i vole. To ga je održavalo svih ovih godina", kaže Mensur, i na pitanje kako se Žarko danas oseća, i uopšte kako živi, kratko sa ponosom opisuje druga.

"Moj Žarko je zmaj. On je jedan dečak u duši, beskrajno šarmantan, duhovit i darovit čovek."

Žarkovom Književnom daru koji je do sada ispoljio kroz dve autobiografske knjige, Irfan kaže da još nije prikazan u punoj raskoši.

"Možda bude i treća Žarkova knjiga, slične tematike. Ali kad bude četvrta, to će nešto biti sasvim drugo i definitivno će ustalasati kniževnu javnost. Daroviti umetnik, nikako ne može biti jednostran što znači da uvek mora posedovati više talenata. Što se tiče slikanja, Žarko neće ozbiljnije pristupiti tom izrazu, odnosno neće praviti samostalne izložbe, ali kroz književnost će se izražavati. To je njegov ventil oslobađanja u situaciji kad mu je uskaraćeno pravo da glumi."

Mensur se pristeo zanimljive anegdote novijeg datuma i prepričavajući je otkrio Lauševića nije napustio šarm i da je spreman da uvek nasmeje okruženje izuzetnom sposobnošću da imitira. Irfan i Žarko su u stalnom telefonskom kontaktu, a utrkuju se ko će se pre setiti njihovog rođendana koji slave istog dana i pozvati onog drugog. Evo anegdote koju je ispričao Irfan.

"Pre dve godine 19. januara zvoni meni telefon dok sam se ruku punih kesa vraćao sa Kalenića. Prebacim sve kese u jednu ruku, izvadim telefon i jedva uspem da se javim. Na moje iznenađenje sa druge strane žice začujem glas svog profesora Minje Dedića, koji se kaže setio da mi čestita rođendan, zahvaljivao sam se bog zna kako, a pitao me je za režiju i ostalo sve što inače i razgovaramo kad se vidimo. Tog profesora izuzetno volim i poštujem i cenim njegovo mišljenje, pa kad god imam nedoumice odem kod njega. Kaže potom Minja meni : "Čitam ja po novinama i pratim šta sve radiš. Nego reci mi još onom jednom sa klase je rođendan”, ja sav ozaren kažem -da profesore Žarku Lauševiću našem je isto rođendan, a on osu po Žarku: Pa on je bre blavor jedan, nikakav čovek. Sav zatečen krenem da se raspravljam -profesore niste u pravu Žarko je divan dečko, dobar čovek, ali on ni da čuje kaže : Ko dobar čovek, to je nitkov i blavor. Ućutim ja za tren pa mu kažem. Molim vas nemojte tako profesore, ućuti on, kad odjednom zaori se smeh i čujem “A još me voliš i braniš” i shvatim da je Žarko do detalja skinuo glas našeg profesora. Smejali smo i pričali dugo. Pogledam posle i vidim da je razgovor trajao čak 37 minuta."