Moj roman je priča o manipulaciji i izvrtanju istine, kaže advokat Borisav Jovanović

Mnogo toga je ispričano...
Na današnji dan pre 105 godina Đorđe Karađorđević se odrekao prestola Srbije. Najstariji sin kralja Petra I i Zorke, ćerke crnogorskog kralja Nikole, abdicirao je u korist mlađeg brata Aleksandra i tako možda promenio istoriju svoje zemlji i sopstvenu sudbinu.

Mnogima na smetnji

Jedan događaj bio je preloman u Đorđevom životu - smrt poslužitelja Stevana Kolakovića. Naime, 14. marta 1909, u izlivu besa zbog nepredatog pisma jednoj devojci, on je nogom po donjem stomaku snažno udario slugu, koji je nekoliko dana kasnije preminuo u bolnici.

Štampa je pisala da se na dvoru desilo ubistvo, a mnogi su, poput Nikole Pašića ili Apisa, nesrećni događaj iskoristili da kraljevića sklone sa scene.

Iako se odrekao prestola i bio aktivni učesnik oba balkanska i Prvog svetskog rata (ranjen na Mačkovom kamenu), Đorđe nije ostavljen na miru. Nakon više sukoba sa bratom, koji je posle smrti kralja Petra (1921) postao vladar, montiranih lekarskih izveštaja o njegovoj neuračunljivosti, bio je izolovan na Belju (1925), a potom u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Toponici kod Niša, gde je proveo 16 godina. Novo svetlo na pomenute događaje baca delo „Princ Đorđe“ advokata Borisava Bore Jovanovića.

- Moj roman nije isključivo knjiga o jednoj ličnosti. To je priča o manipulaciji, izvrtanju istine, potrebi da se bude kritičan prema onome što nam se servira, ma sa koje strane - kaže Jovanović i dodaje:

Neistiniti izveštaji

- Završna faza progona princa Đorđe otpočela je čuvenim Timotijevićevim izveštajem (tadašnji ministar unutrašnjih dela, op. aut) o navodnom ponašanju princa, koji je dostavljen Ministarskom savetu 1. novembra 1922. godine. Ključni deo izveštaja su navodni raporti dežurnih dvorskih oficira sačinjeni tokom 1905. godine, koji teško terete princa. Još čudnije, oni su nepotpisani i bez pečata, odnosno ma kakvog dokaza autentičnosti.

Da stvar bude interesantnija, u Arhivu Srbije čuva se originalni „Dnevnik zanimanja prestolonaslednika“, čija je autentičnost nesporna, sa stvarnim izveštajima dežurnih oficira.

Pomenuću samo da se u jednom od Timotijevićevih raporta navodi da je princ određenog dana pravio probleme u dvoru, čime se aludira na njegovo bolesno ponašanje i ludilo. Iz „Dnevnika“ proizilazi da je navedeni dan bio nedelja, te da princ nije ni bio u dvoru, što je izričito naglašeno.

Princ je voleo žene
NIJE BIO LJUBAVNIK MIKE ALASA

Jovanović se ne slaže s pojedinim istoričarima da je princ Đorđe bio u ljubavnoj vezi s Mihajlom Petrovićem Alasom.
- Priče su novijeg datuma i potiču od ljudi koje ne prezaju ni od čega da bi privukli pažnju na sebe. Nesumnjivo je da je princ bio u više veza sa beogradskim damama. Jedna od njih posebno nije bila po ukusu vlade i dvora. U Arhivu Jugoslavije čuvaju se prinčeve prepiske, pa i vrlo ličnog karaktera.

Ironija
OSLOBODILI GA NEMCI, A NIJE IH VOLEO

Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju očekivano je puštanje Đorđa na slobodu, ali mu to tada nije dozvolio knez Pavle.
- Iz zatočeništva su ga oslobodili Nemci („narod koji nikad nisam voleo, protiv kojeg sam se celog života borio“ - Đorđe je tako zapisao u memoarima, prim. aut.), što je ironija sudbine, na koju je princ više puta ukazivao. Posle ulaska partizana u Beograd, kraljević je otpočeo povučen i sasvim miran život. Nije služio režimu Josipa Broza Tita, niti ga je podržavao - zaključuje Jovanović priču o nesrećnom junaku iz srpske istorije.