I kad se smejem njegovim likovima ili komedijskim situacijama, ja ih se i plašim, u suštini su mi jezivi jer predstavljaju realni život
hajduci-dadov.jpg
1/3
sumnjivo-lice-jdp.jpg
gospodja-ministarka-bosko-buha.jpg
Vidi galeriju
Nušićeva dela su slika našeg mentaliteta! Foto: Dragan Kadić, Marina Lopičić

Kao da je danas pisao.
Teško da postoji pozorišna scena u Srbiji koja na svom repertoaru trenutno nema bar jedno delo Branislava Nušića. Čini nam se da je ovaj slavni komediograf danas aktuelniji nego ikad. Publika samo u Beogradu ima prilike da gleda po nekoliko verzija čuvene „Gospođe ministarke“ (Narodno pozorište i „Boško Buha“), „Sumnjivog lica“ (JDP, Zvezdara teatar i Slavija), „Pokojnika“ (JDP i Narodno pozorište), „Ožalošćene porodice“ (Madlenijanum), a prisutna su i njegovi manje poznati tekstovi „Tako je moralo biti“ (JDP), „Amerikanac u Beogradu“ (Slavija) i „Hajduci“ (Dadov).

150 godina od rođenja

Rediteljka Tanja Mandić Rigonat, koja je u „Buhi“ postavila neobično čitanje slavne Živke ministarke s Goranom Jevtićem u glavnoj ulozi, govori o ovom velikom piscu, koji se rodio pre 150 godina.


- Aktuelnost Nušićevog dela progresira kroz vreme. On je ne samo naš savremenik nego svevremenik. Genijalni pisac šibao je svojim britkim komediografskim perom po Srbiji svog vremena, koja je, paradoksalno, i naša Srbija danas. Slikao je društveno zlo. Izvrgao je ruglu rđave strane društva, humorno raskrinkao palanački mentalitet, carstvo banalnosti, malograđane, birokratiju, ludilo vlasti, vlastohleplja i kao Gogolj poturio je vremenu u kojem je stvarao ogledalo koje poručuje: „Nije ti ogledalo krivo ako ti je njuška gadna“. To ogledalo nije se razbilo ni do danas, samo što smo danas, kad se u njemu ogledamo, još iskrivljeniji, suroviji, ružniji - tvrdi Mandićeva.
sumnjivo-lice-jdp.jpg
Foto: Marina Lopičić


Opasni likovi

Nušićevo delo, kaže rediteljka, tokom decenija sraslo je s nama:
- Izgovaramo replike iz njegovih komada i često i ne znamo njihovo poreklo, neke pojave iz života ili ljude lako okarakterišemo i jednostavno kažemo: ovo je kao iz Nušićeve komedije, ovo je Nušićev lik ili ovo nema ni kod Nušića. Dao nam je šifre da brže zapažamo izvitoperenje, društvene i ljudske devijacije, slabosti, mentalitetske matrice. Njegovo delo za mene je svojevrsni društveni psihogram. I kad se smejem Nušićevim likovima ili komedijskim situacijama, ja ih se i plašim, u suštini su mi jezivi jer pokazuju neverovatnu društvenu vitalnost, zauzimaju velike prostore realnog života, porasli su kroz vreme, decenije, dvadeseti vek, raširili se i kroje nam danas stvarnost po sopstvenoj meri. Ti likovi, zahvaljujući svom broju i apetitu svojih želja, mestu u društvu koje zauzimaju, moći koju imaju, nisu bezazleni već opasni, oni nam kroje „žanr“.