Ja nisam za to da se promiskuitet odvija sasvim nekontrolisano, jer to ruši ljudsko dostojanstvo. Jedna normalna veza između dvoje ljudi koji se vole i koji se svesno upuštaju u taj odnos znajući šta žele, najnormalnija je stvar koja uopšte postoji. I pre braka, i u braku, sve je to njihova potpuno privatna stvar.

Dostojanstveno odmeren, i u kretnjama, i u govoru, zavaljen u svoj nepomućeni mir poput derviša u tekiji, Meša Selimović nije se niti jednoga trenutka izlagao kušnji da ga se ishitri, zaskoči ili zbuni. Njegove sentencije izvirale su stalno jednakim mlazom: on ih nije izgovarao, on ih je - pisao. Činilo se da vreme stoji, i valjda bi bilo tako da se kolutovi s magnetofonskom vrpcom nisu vrteli...

Ovako je novinar Starta opisao početak razgovora sa slavnim književnikom Mešom Selimovićem, koji se odvijao šest godina nakon objavljivanja knjige Derviš i smrt i samo dve godine nakon što se u knjižarama pojavila Tvrđava.

"Meni se sviđa deviza po kojoj zreo i odrastao čovek ima pravo načiniti sve što hoće, a što ne nanosi štetu drugome. Zabrane stvaraju licemernu ličnost dvostrukog morala. Mislim da će čovekovo oslobođenje ići tim putem oslobađanja od svih nepotrebnih zabrana, tu su i seksualne zabrane koje idu do apsurda"

Šta obično poručujete svom čitaocu?

- Ja obično nemam poruke. Mislim da je to nedopustiva pretencioznost. Poruke imaju proroci, vođe naroda, a pisac ima svoje iskustvo. Ako netko iz toga izvuče za sebe neko iskustvo, dobro je. Ili ako postavi sebi neko pitanje na koje ne zna da odgovori...

Kako ste se prihvatili pisanja?
- Nemam pojma. Ja običavam reći da nisam izabrao literaturu, nego da je literatura izabrala mene. Nisam žurio da krenem tom stazom. Literatura, to je trka na veoma duge staze, to je maraton.

Počeli ste pisati posle rata?
- Ne, pre njega, samo to je na sreću propalo...

Mislite da je bilo loše?
- Sigurno, potpuno sigurno.

Je li toga bilo više?
- Pa, jest! Bilo je dosta, ali srećom to su ustaše sve popalile.
Posle rata, odnosno u ratu, počeo sam nešto pisati, srećom je i to propalo.

Na koliko je jezika dosad prevedeno vaše najpoznatije delo “Derviš i smrt”?
- Hajdemo, polako: ruski, ukrajinski, poljski, slovački, češki, mađarski, rumunski, bugarski, turski, arapski, albanski, kod nas na slovenski, sad su u toku prevodi na francuski i nemački. U našoj zemlji knjiga je izašla u jedanaest izdanja.

Na svojim svakodnevnim dvosatnim šetnjama Sarajevom svakako uvek ponešto otkrivate, uočavate neke promene, na primjer žensku modu.

- Ja mislim da je ženska moda uvek bila u pravu. Recimo ta mini-suknja. Ja nisam protiv nje, a mislim da su svi mladi za nju. Čini mi se da je u psihologiji nove mode, sadašnje, današnje, otkrivanje vlastitog tela. Bilo je čudno, baš strašno ono vreme, čini mi se gotovo smešno, ne gotovo, nego sigurno licemerno da se sakriva i članak na nozi...Sad nema, brate, sad se otkriva sve što ima da se otkrije, i gotovo. Šta tu da se mistificira!

Je li to po vama u redu?
- Sasvim! Sasvim! Ja ne volim nikakve tabue. Malo sam bio u sukobu s jednim starijim kolegom koji smatra da u jednom određenom društvu tabui moraju postojati. Ja smatram da ne moraju.

Ima neke romantike u tim tabuima?
- Jeste, ima romantike u tome, tačno. Ali zar je romantika ako se suknja vuče po zemlji, a tamo iza vrata odmah skida?! To je svedno...

- A kad se radi o tzv. seksualnim tabuima?
- Meni se sviđa deviza po kojoj zreo i odrastao čovek ima pravo načiniti sve što hoće, a što ne nanosi štetu drugome. Zabrane stvaraju licemernu ličnost dvostrukog morala. Mislim da će čovekovo oslobođenje ići tim putem oslobađanja od svih nepotrebnih zabrana, tu su i seksualne zabrane koje idu do apsurda.
Ja nisam za to da se promiskuitet odvija sasvim nekontrolisano, jer to ruši ljudsko dostojanstvo.
Jedna normalna veza između dvoje ljudi koji se vole i koji se svesno upuštaju u taj odnos znajući šta žele, najnormalnija je stvar koja uopšte postoji. I pre braka, i u braku, sve je to njihova potpuno privatna stvar.

Kakvi su pretežno vaši izrazi, po vašoj oceni?
- Dosta stilizirani. Ne volim direktan govorni jezik, osim u situacijama kad namerno hoću dati atmosferu. To je dosta rijetko. Inače izbjegavam izravni način, ne volim ni psovku, ni ružnu riječ...

- Međutim, psovka je dosta česta u današnjoj suvremenoj literaturi? I ne samo psovka nego i slobodniji opisi?
- Ja mislim da su tu dve stvari: postoji jedna - komercijalna strana, a postoji i nešto drugo - prikrivanje netalenta. To je moje privatno mišljenje. Recimo, kad literati ili filmski radnici ili umetnici pribegavaju takvim detaljima.
To buktanje prostote može se protumačiti i svojevrsnim revoltom. Kao da vam žele prosto baciti prostotu u lice kad već ne mogu nešto drugo...

- Ipak je svakodnevni život satkan jednim delom i od takvih detalja, naravno zavisno čiji su!
- Psovka može doći kao garnirung, kao saft, kao verifikacija nečeg što je zaista istinito.
Čitam neki dan, Krleža je bio na predstavi i kad je Milena Dravić opsovala s pozornice, on je izašao.
Ja lično ne bih otišao s takve predstave, ali verojatno bih se isto tako nelagodno osećao kao on. Nije lako naći sredinu između lepog izraza i istinitog životnog izraza. Tu je problem svih pisaca.

- Pričaju da volite brzu vožnju?
- Volim brzine. Pojurio bih ja i sa stotinu i dvadeset na sat, ali ne da žena. Smetaju mi spora kola, volim startne automobile.

- Koja kola imate?
- Fiat 125. Dobar auto.

- Znači, ipak vas je zarazila dinamika vremena?
- Ne poričem... Samo vozim oprezno, jako oprezno. Doduše, u poslednje vreme sve ređe.

- Ne utiečete li na ćerke da krenu vašim stopama?
- Ne, nipošto.

- Zbog čega?
- Ja mislim da je najveća tragedija ovog sveta čovek koji piše, a nema dara. To je muka i za njega i za društvo i za porodicu, to je strašno. A ako ima dara, nikad nije kasno da ga ispolji.
Nisam dozvolio da devojke počnu da pišu u nijednoj njihovoj dobi, jer lako se može dogoditi da mlad čovek stekne o sebi mišljenje koje nije realno.

Dakle, šta u prvom redu zahtevate od svojih ćeri?
- Široko obrazovanje i diplomu! I u tome sam uspeo. Međutim, nisam siguran da bi im i posle nje dozvolio da se bave literaturom. Užasan je to posao, jako težak.

Slažu li se vaše ćerke s vašim mišljenjem?
- Ne, ne. Meni se desilo nešto interesantno s mlađom ćerkom. Ja joj govorim, objašnjavam, nikad neću reći tako treba, objašnjavam, iznosim argumente, a ona, ne znam o čemu je bio razgovor, ona sluša i kaže:
“Tata, nisi dovoljno argumentovao!”
I sad ja moram pronaći još neki argument da bih je ubedio da sam u pravu.

Vas malo viđaju u gradu?
- Jedino za svakodnevne šetnje.

Sami šetate?
- Ne, sa ženom.

Od čega se sastoji ta vaša obavezna šetnja?
- Ništa određeno. Gledamo izloge, obično sa ženskom robom. Idemo cik-cak ulicom. Celog života hteo sam se našetati do mile volje...

Odlazite u kinematografe?
- Ne, imam bioskop u kući, televizor.

Zadovoljni izborom filmova?
- Ni govora, televizijski izbor filmova više je nego loš. Ali to mi umiruje savest pa nemam takve brige...

Kakve ljude najviše volite?
- Zavisi da li za literaturu ili u svakodnevnom životu?

- Recimo, u svakodnevnom životu?
- U životu najviše volim dobre ljude, samo oni su meni sasvim nezanimljivi za književnost.

U kakve sebe uvrštavate?
- Kako za koga! Nisam ja nikakav svetac, znam dosta oštro replicirati kad sam izazvan, pa me neki izbegavaju. Ali ja nikad ne počinjem. Uvek odgovaram. Tako da mi je savest mirna. Žao mi je da sam bio prezauzet pisanjem, pa su mnogi ostali pošteđeni. Šta ću, tako je ispalo. Inače, kad stignem obično se revanširam, barem verbalno.

Razgovarao: Aleksa Vojinović (Start, avgust 1972.)