IN MEMORIAM Timoti Džon Bajford: Ne plačite za mnom, plačite zbog nesreća i smrti mnogih drugih!
Večna ti slava,Timoti Džone Bajforde.
Umesto da napišemo nešto iz srca kako bismo ispred ljudi zaposlenih u redakciji Kurira pokazali poniznost i zahvalnost pred velikim čovekom, odlučili smo da objavimo tekst koji je on napisao na dan kad je saznao da je oboleo od neizlečive bolesti. Čitaj ovo, Srbijo, ovo je najbitnije što će danas biti objavljeno u bilo kojim novinama.
„Ponedeljak, 4. jul 2005.
Moj dnevnik ponovo počinje - i to sa dobrim razlogom. Danas sam saznao, zasigurno, da ću umreti - da budem precizan - da umirem. Imam rak. Naravno, i pre ovoga sam bio savršeno svestan da je jedina stvar koju sam sa sigurnošću znao o budućnosti ta da ću umreti, ali sad znam da će to biti ipak pre, a ne kasnije.
Da se zna, živ sam već 63 godine, 11 meseci, devet dana i otprilike dva sata i 30 minuta. To je otprilike 832 meseca!
Znao sam da imam rak
Već izvesno vreme bio sam prilično siguran da imam rak - dovoljno dobro poznajem sopstveno telo da bih mogao da osetim tako nešto, ali sada znam to sigurno. Imam multipli mijelom.
Ovo izgleda prilično teško, ali doktor kaže da uz pomoć savremene medicine mogu da živim još 10-12 godina. Nadajmo se da je u pravu. Tako ću doživeti 1.000 meseci!!! Ali ako nije u pravu - to je život! Jedan internet sajt procenjuje - 15 meseci do pet godina!!!
Ono što bi moglo izgledati smešno bilo kome ko čita ovo je da sam veoma srećan da imam rak - moja dugoročna želja da uživam u umiranju onoliko koliko sam uživao - i još uživam - u življenju, ispunjena je. Poslednja stvar koju sam želeo je da umrem kao oronuli starac, mirno u snu. Sada ću stvarno da pirujem svakog dana, kao da je poslednji dan mog života. Moj Univerzum je tako živ u mojoj duši, koja je savršeno zdrava, kao što je i moj mozak, tako da ću živeti, kretati se i imati svoje biće, obožavati ovaj divni svet u kojem sam imao privilegiju da živim i iznad svega volim moju divnu ženu Zoricu, zahvaljivati Bogu, Sudbini, „Kreativnom principu“ - kome god ili čemu god, koje upravlja stvarima - za svaku sekundu koju mi je on ili to dalo sa njom, i za svaku sekundu koju mi je on ili to isplaniralo da nastavim da budem s njom.
Dr Bogdanović, hematolog, koji je uradio testove koji su potvrdili rak, rekao je da mogu da živim još 10-12 godina. Lično sam davao sebi mnogo manje vremena, iako sigurno nisam nameravao da odustanem od borbe. Sećam se da sam pre sedam ili osam godina imao osećanje da neću živeti duže od 65 godina. Hajde da vidimo šta ću napisati ovde za jednu godinu i 21 dan!
Dr Bogdanović, koji je inače bio statista u seriji „Babino unuče“, pre 29 godina, u Osnovnoj školi „Sveti Sava“ (!!!) - poslao me je kod šefa odeljenja hematologije, profesorke Darinke Bošković, što je, izgleda, još jedna velika privilegija i osiguranje da ću imati najbolji mogući tretman. Moj lekar biće dr Jelena Bila, koja je doktorirala na multiplom mijelomu u Hajdelbergu, evropskom centru za istraživanje ove bolesti. Ovde sigurno neće biti čekanja mesecima, kao što bi to sigurno bio slučaj u Velikoj Britaniji.
“U to vreme razbole se Jezekija na smrt; i dođe k njemu prorok Isaija sin Amosov i reče mu „ovako veli GOSPOD: napravi red u svojoj kući, jer ćeš umreti, i nećeš živeti.“
Isaija, 38:1
Kad budem „odapeo“, ako oni koje volim i koji vole mene žele da rade stvari na moj način, neka imaju sledeće na umu:
BEZ ČITULJA na stranama za umrlice u novinama, pod bilo kojim okolnostima - i nikako „posle duge i teške bolesti“ ili sličnih budalaština. Kad je reč o slici, sećam se horora koji sam doživeo kad sam video sve one slike na kraju lista Politika - nikad u svom životu nisam video nešto tako uznemirujuće.
Umro sam srećan
Ako me smatraju za nekog ko je dovoljno važan da mu se upriliči neka vrsta komemorativne svečanosti, ona mora biti vesela, sa nekim odlomcima iz Nevena i Poletarca, i uz mnogo smeha. A treba da se zove „A Celebration of a Life“ („Proslava jednog života“), a ne „komemoracija“. Svi moji učenici koji to žele mogu da čitaju pesme na engleskom. Postoje mnogi citati koji odražavaju moju filozofiju na kraju trećeg toma „Svinje ne jedu kore od banana“. I neka neko kaže, u moje ime, da sam umro srećan, i da sam bio srećan što sam umro. U stvari, mislim da ću napisati nešto da se pročita u moje ime - da ne bi bilo nesporazuma. Kao britanski glumac Džon le Mesurije, koji je napisao sopstvenu čitulju i započeo je rečima „Ja nisam umro, ja sam se samo „srušio“. Moju „čitulju“ ćete naći pored ovog „dnevnika“ na mom kompjuteru.
Kremacija, naravno, a muzika u tom trenutku kiča kad kovčeg biva progutan, treba da bude „Dan pre nego što si došao“ od Abe. Znam da sam veći deo života proveo slušajući i uživajući uz klasičnu muziku, ali klasika uvek zvuči tako patetično i sentimentalno na kremacijama i sahranama. Ova pesma je pogodno tužna, pošto govori o „normalnom“, rutinskom životu, dan pre nego što SI (rak) došao!
Samo moje telo će biti mrtvo, a ja ću živeti u svima koji su me poznavali, i neka oni slave moj život i neka uživaju i sećaju se delića mene koji su našli svoj put do njih.
Sada dolazi komplikovani deo. Moj pepeo mora biti bačen u reku, i to ako je moguće, u gradu Fordingbridžu, u reku Ejvon, iz Džordžovog dvorišta - kao što je opisano u trećem delu moje poluautobiografske trilogije „Svinje ne jedu kore od banana“.
„Prah prahu, pepeo patkama.“
Piterov pokušaj da unese malo humora u ceremoniju neslavno je propao. Jedini koji se smejao bio je Piter. Bože, kako je to bilo patetično. Kao da ga nikad nisu poznavali. Pijuckali su piva i džin-tonike i pričali o svemu osim o Endruu. Na kraju su se Endrua rešili onako kako je on želeo - njegov pepeo je rasut u reku Ejvon iz njegovog omiljenog paba u Elmzbridžu, „Džordža“. Pepeo će onda putovati kroz predele njegovog detinjstva prema Engleskom - o, tako engleskom - kanalu, a odatle bi Endru Bersford putovao preko sedam mora. Bez pasoša, bez viza - slobodan kao sardina. Ne samo da će onda uspeti da uradi ono što za života nije uspeo - put oko sveta, nego će postati integralni deo tog sveta. Deo Gaje.
„Uživao sam u životu tako mnogo, želim da uživam umirući. Neću da umrem mirno u snu - želim da mi se kaže: ‚Ne možemo da operišemo, ovaj rak se širi. Dajem vam šest meseci, najviše‘. Šest meseci! Šest meseci da razmišljam o svom životu i da pirujem u procesu umiranja...“
Momenat smrti
Ovo je napisano pre tri godine! Jedina razlika je u tome što su mi dali duže od šest meseci - trenutno! Kako god, uživaću, ma koliko mi još ostalo. Već počinjem da uživam u ovom umiranju!
Kad dosegnem momenat smrti, pomislite na poslednje reči Marka Aurelija:
„Ne plačite za mnom, mislite bolje na nesreće i smrti toliko mnogih drugih.“
Koliko su relevantne ove reči danas, u 21. veku, kad ima TOLIKO mnogo drugih!!!
Predskazanje
CRNE LIMUZINE MOGLE SU DA ME ZGAZE PRED KUĆOM CVEĆA
Osećam da ću živeti još dugo - inače je trebalo da umrem pre tačno dva meseca, 4. maja, posle posete Titovoj Kući cveća, na 25. godišnjicu njegove smrti. Kad je trebalo da pređem ulicu na zeleno svetlo za pešake - vozila u dve trake su već bila zaustavljena nekoliko sekundi - nešto me je nateralo da pogledam levo i video sam dve crne limuzine kako jure prema meni brzinom većom od 100 kilometara na sat. Projurile su kroz crveno svetlo, i lako se moglo desiti da me odnesu sa sobom, u večni zaborav. Prema rečima doktora, rak je obuzeo moje telo pre oko dva meseca. Da je htela da me dovrši brzo, Sudbina bi me rešila mojih tegoba na tom mestu, u tom času. Ipak, ispostavilo se da mi je dala šansu da živim i da se borim!
Takođe, moram da se zahvalim kofi vode, koju sam nesmotreno podigao i povredio leđa (ponovo). Ovog puta bilo je drugačije - drugačija vrsta bola, koja se manifestovala uglavnom dok sam ležao. Ustajanje, ujutru, bilo je agonija. Znao sam da nešto ozbiljno nije u redu i već rano sam posumnjao na rak. Shvatio sam da su moje sumnje bile osnovane kad mi je dr Stojanović, reumatolog kod kojeg sam prvo otišao, rekao da su rezultati mojih testova „iznenađujući“. Toliko informacija u tako prostoj reči. Kako god, da nisam povredio leđa, možda mi ne bi otkrili mijelom u tako ranoj fazi!
Sad bar znam zasigurno - i početno osećanje je osećanje velikog olakšanja. I znam zašto ne mogu da uradim toliko stvari - jedna od njih je obuvanje čarapa, ujutru!
Jaki bolovi
NISU MU DAVALI LEKOVE
Bajford je bio na početku hemoterapije. Ali ubrzo nije mogao bez leka koji sadrži morfijum - durožestika, koji je neophodan pacijentima koji imaju jake bolove. A da ne može da ga dobije, objavio je na Fejsbuku.
- Do sada sam lekove nabavljao na recept u apoteci i nije bilo nestašica. Međutim, sada je nestašica, kako nam je objašnjeno, zbog nekog zakona koji se čeka. Za osam godina, koliko sam bolestan, rak mi je bio najmanji problem. Mnogo veći je birokratija, njihovo stalno insistiranje da se donesu papiri, pa zakoni, dokazi... Često kažem - neću umreti od raka, već od birokratije.
PONOSAN SAM NA SRBIJU KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI: Vučić se oglasio iz Zemun Polja - Dve firme htele da odustanu od radova zbog hajke, ali sam ih vratio!