HRVATI U ANDRIĆGRADU: Srbi proživljavaju renesansu koju su im Turci oteli!

Sve od trenutka kada je 28. juna 2011. godine Emir Nemanja Kusturica odlučio da stvori grad, životnu posvetu Ivi Andriću, nije mogao da pobegne od optužbi da je iskoristio Andrića kako bi, zapravo, promovisao nacionalističke, velikosrpske ideje

Nizvodno od slavnog mosta, drinske ćuprije, uz koju je niknuo novi grad, sunce prži po kamenim krovovima i licima građevinskih radnika. Završni radovi obavljaju se ambiciozno, od jutra do mraka, ali bez stresa.

“Mi smo ovde stalno, pogotovu sad u finalu”, govore nam na gradilištu.

Udaranje čekićima, buka mašina, povici i žamor građevinaca već su tri godine u Višegradu svakodnevica na koju su svi navikli i s kojom žive.

Sve od trenutka kada je 28. juna 2011. godine Emir Nemanja Kusturica odlučio da će ovde da stvori grad, životnu posvetu Ivi Andriću. Višegrad je morao da dobije svoje novo, kultno mesto. Ipak Kusturica nije mogao da pobegne od optužbi da je iskoristio Andrića kako bi, zapravo, promovisao nacionalističke, velikosrpske ideje.

Andrić je tako, kažu oni koji preziru reditelja i njegove političke ideje, postao paravan kako bi se u gradu u kojem je srpska vojska 90-ih provela strahovito etničko čišćenje bošnjačkog stanovništva sagradio megalomanski kompleks ekscentričnog filmadžije.

Neretko se od višegradskih Bošnjaka koji su tokom rata izvukli živu glavu i našli spas na hrvatsko-bošnjačkoj teritorij, u današnjoj Federaciji, mogu čuti samo reči ogorčenja: To je svetogrđe!

U Višegradu takve tvrdnje pobijaju. Kažu da pokazuju svoju multikulturalnost tako što grade različite objekte u sklopu Andrićgrada. Moraju da postoje tri istorijske celine - jedna koja je vezana za doba Turskog Carstva, jedna koja je vezana uz Austro-Ugarsku i jedna posvećena srpskoj prošlosti i tradiciji.

Sagovornik Jutarnjeg lista i vodič kroz Andrićgrad, jedan od onih koji od početka sudeluje u projektu, ali ne želi da mu spomenemo ime, uverava nas da je Kusturičina ideja pomirenje, a ne novi sukobi i ideologija.

- Bila je to noć koja se pamti, kad je on nama govorio o projektu. Bio je toliko spreman, toliko fokusiran i unesen u to što želi. Mogli ste ga samo slušati i želeti da budete deo te ekipe koja će ovo stvoriti. Nije bilo lako, nisu svi u početku imali razumevanja za to što želimo da napravimo, ali izgurali smo svoje.

Kusturica je pritom ukomponovao i sebe, pomešao stilove i ljude, ne dopuštajući da u zaborav ode Ivo Andrić, jedan od najvećih umetnika što ih je Balkan dao, a o kojem se još svi spore jer ga i mrze i vole - govori mi dok stojimo na gradilištu.

Vođa bosanskih Srba, Milorad Dodik kažu, glavni finansijer andrićgradskog poduhvata, zbog svojih je zasluga dobio ključno mesto na velikoj fresci iznad kina u središtu šetališta. Odmah iza Dodika na prikazu je Kusturica, njih dvojica zajedno vuku konopac. Iz pozadine ih gleda Novak Đoković, a zamišljeni se neprijatelji s druge strane ne vide jer su to svi oni koji su mislili da ekscentrični reditelj neće uspeti.

Kusturica im se smeje u lice, zadovoljan što je konopac ipak pretegnuo na svoju stranu, što je pobedio sve one koji su tvrdili da je novac izvukao iz proračunskih fondova Republike Srpske kako bi ostvario svoje lude zamisli.
Ne, nije tako bilo, kažu “Andrićgrađani” u Višegradu.

Andrićgrad je sagradio jer su mu pomogli svi oni koji su mu trebali pomoći, i to na transparentan način - najviše baš najvažniji političar u RS-u, Milorad Dodik.

Kusturičini protivnici pak od početka njegov projekt posprdno zovu Disnilendom u Republici Srpskoj.
Ulaz u Andrićgrad neće se naplaćivati ni kad bude službeno otvoren, ali ovde će se, računaju njegovi osnivači, dobro zarađivati jer će sve - restorani, kafići, bioskop - raditi do ponoći.

“Trebale su nam tri godine da napravimo nešto za što bi drugima trebalo stotinu godina”, ponosno je rekao Kusturica primajući nedavno nagradu za Andrićgrad.

- Kad uđete ovamo, pomislit ćete da ste zakoračili u neko drugo vreme, u mediteranski grad iz renesansnog doba -govore nam u Andrićgradu. Bit će to, kažu, pravi vremeplov. Na renesansi se toliko insistira jer Nemanja Kusturica smatra da bi je oni koji je nisu imali - trebali proći, makar i sa 500-600 godina zakašnjenja.

Bosni je nedostajala renesansa pa se zato toliko i spominje, a nekoliko metara dalje od ulaza sve se menja jer se dolazi u deo koji je još u gradnji. Tu je Srpski trg, a nasuprot njemu i bosanski, u kojemu je turska arhitektura, grubo klesano kamenje, zatvoreni prozori za udvaranje... U srpskome je vlastelinska zgrada, na kojoj radovi još traju, a mora da odražava autentičnost prošlih vekova, kao da smo otišli stotinama godina unazad.

Radovi su počeli uza zvuke oratorija “Carmina Burana”. Prvo je sagrađena crkva, po uzoru na hram svetog velikomučenika kneza Lazara i Svetih srpskih mučenika u Dečanima, ali je od njega niža za trećinu.
Andrićgrad Emira Nemanje Kusturice prostire se na dva hektara zemlje, a od toga je 25 hilada kvadratnih metara pod krovom, u interijeru.

Kusturicu je bilo teško pratiti u svim zahtjevima - napuštene stare kamene kuće otkupljivale su se u Hercegovini i kamen se zatim prevozio u Višegrad, na poluotok usred smaragdne Drine, gdje je niknuo jedini grad na svijetu posvećen nekom nobelovcu.

Kip zamišljenog književnika, isti onakav kakav je u Beogradu, postavljen je na šetalištu i oko njega se fotografišu turisti. Mnogo ih dolazi jer se pročulo za Andrićgrad, a vikend je vreme kada oko Andrića, poput komaraca, zuje školska deca, tinejdžeri, ali i grupa književnika iz Srbije koji su došli ne bi li videli Kusturičinu posvetu Andriću.

Jedan suradnik slavnoga reditelja, koji je od početka s njim u projektu, a bilo ih je samo desetak koji su verovali da se sa 16 miliona evra može sagraditi deo Višegrada koji će biti posvećen Andriću, kaže da je najteže bilo pratiti Kusturičin tempo.

Kada sve bude gotovo, ovde će raditi dvestotinjak ljudi - jer je tu Institut Ive Andrića, bioskop, kafići, češka pivnica, umetnička galerija, biblioteka sa svim Andrićevim delima, čak i s kineskim izdanjem romana “Na Drini ćuprija”, neizbežna ćevabdžinica Kasaba, knjižara i vinoteka, suvenirnice, biće sagrađeno pozorište kome će scena uranjati u Drinu, a od jeseni će se upisivati i studenti koji će u Andrićgradu pohađati predavanja iz filma, lepih umetnosti, pozorišta.

Baš na stotu godišnjicu početka Prvoga svetskog rata ovde će biti održan skup istoričara, a i Kusturica će izneti svoje teze o događaju koji je pokrenuo globalni sukob.

Zasad se samo zna da namjerava da opovrgne čvrstu činjenicu, koju celo stoleće nitko nije dovodio u pitanje, da je pucanj Gavrila Principa u Franju Ferdinanda bio okidač Velikoga rata; on će, navodno, obelodaniti novu “istinu”, da je sva nesreća počela pucnjem austrijskoga vojnika u srpskoga.

Kusturica smatra da je nužno da Srbi prožive renesansu, jer su im, kako kaže, Turci ukrali taj period istorije. Kamene kuće otkupljivane su u Hercegovini, a kamen se prevozio u Višegrad na polutuok usred Drine, gdje je niknuo veštački grad koji slavi alternativnu srpsku istoriju, kako je vidi Kusturica, navode između ostalog novinari Jutarnjeg lista