Želja Voleo bih da sadašnji vlastodršci uvide da bez obrazovanja i kulture nema ama baš nikakvog napretka, kaže Igor Đorđević

Glumac Igor Đorđević iza sebe ima veoma uspešnu pozorišnu sezonu. Pre mesec dana nagrađen je Sterijinom nagradom u Novom Sadu za glumačko ostvarenje u predstavi „Bizarno“, odigrao je maestralno Ljevina u novom čitanju Tolstojeve „Ane Karenjine“ i glavnu ulogu u komadu „Kanjoš Macedonović“, koji je otvorio Budva grad-teatar.

U razgovoru za Kurir Đorđević podvlači crtu o godini iza sebe, govori o ćerki i supruzi.
- Bio bih neskroman kad bih rekao da sam imao lošu sezonu u pozorištu, ali moji prijatelji koji me dobro znaju reći će vam da sam ja retko čime zadovoljan. Važno mi je da nisam nezadovoljan nego da mi bude sve potaman, jer me ovo drugo uljuljkuje i tera samo na inertnost, a kad sam nezadovoljan, to me gura napred - ističe Đorđević.

Kritika kaže da ste bolje dočarali Kanjoša od Lauševića. Prijaju li vam poređenja s tako velikim glumcem?
- Ne znam čija je to kritika, možda nekih mojih rođaka. Ne volim poređenja nikakve vrste jer verujem da niko ne radi svoj posao radi poređenja s nekim, ali su ona izgleda neminovna. Međutim, moram da kažem da Lauševića doživljavam kao istinskog pesnika glume.

U predstavi „Kanjoš“ zavodi vas supruga Zorana. Koliko toga ste iz vašeg odnosa uneli u ovu saradnju na sceni?
- Uneli smo samo ono što je za scenu, za pokazivanje. Smatram da većinu glumaca, kad dobiju ulogu u nekoj predstavi, najviše zanima ko igra u podeli, ko im je direktan partner. Gluma je kolektivni sport i bez dobrog partnera nema ni dobrih rezultata.

Gde vidite budućnost pozorišta i kulture?
- Kultura se nekako ovde doživljava kao desert, nešto s čim se srećeš punog stomaka, a ona je u stvari kiseonik jednog naroda. Naravno, tu mislim i na obrazovanje. To su nasušne potrebe, i to moramo shvatiti.

Verujem da se nećemo pomaknuti s mesta ako i tri puta povećamo plate, duplo smanjimo nezaposlenost i dovedemo najveće svetske investitore ukoliko nemamo ugrađene prave vrednosti i kodekse kulturnog identiteta. Isto tako verujem, i voleo bih, da sadašnji vlastodršci mogu da uvide da bez obrazovanja i kulture nema ama baš nikakvog napretka, već da ćemo sami sebe opljačkati i izvarati i pojesti sopstveni rep.

O ćerki Petri
NEĆU DETE DA GURAM U POZORIŠTE

Zašto ćerku Petru terate od pozorišta?
- Nikako je ne teram iz njega, već se samo trudim da je ne guram u teatar. U Budvi je odgledala celoga „Kanjoša“ . Pozorište je infektivna stvar, pogotovo za decu, jer je u njemu naizgled sve sazdano od igre i mašte i može da postane beg od realnosti, što ne mislim da je dobro. Voleli bismo da joj otvorimo podjednako sve mogućnosti i ispratimo njen talenat i interesovanja.