7 momenata kada je mogao da propadne atentat u Sarajevu

Atentatori nisu umeli da pucaju i imali su loše oružje

Franc Ferdinand hteo da odloži put u Bosnu

2. Zbog teške bolesti cara Franje Josifa, nadvojvoda je zbog pisanja govora za preuzimanje vlasti zamalo
odustao od posete Sarajevu

Poseta Franca Ferdinanda Sarajevu obznanjena je 20. marta 1914. Sa načelnikom Generalštaba Konradom fon Hecendorfom hteo je da nadgleda manevre vojske u Bosni, planirane za kraj juna, da budu pretnja Srbiji.

Ali njegov dolazak u Sarajevo zamalo nije bio odložen u poslednjem trenutku!

Ferdinand je sa ženom i decom boravio na svom imanju u Hlumecu, u Češkoj, kad mu je sekretar javio da je Njegovo veličanstvo car Franja Josif, koji je tada imao 80 godina, opet pao u postelju. Kao i uvek do tada kad se činilo da će car umreti, nadvojvoda je pisao novi govor za ceremoniju preuzimanja prestola i stavljao ceo svoj kabinet u pripravnost. U prvi mah careva bolest činila se vrlo ozbiljnom i nadvojvoda je rešio da ostane u Beču.

Osamnaest godina bio je prestolonaslednik i nije hteo da ga trenutak kada će mu najzad pripasti kruna zatekne u nekoj zabiti, daleko od prestonice. A onda su izveštaji lekara postali takvi da je 22. juna pala konačna odluka: nadvojvoda Franc Ferdinand ipak će sa suprugom putovati u Sarajevo.

Ali ni tada nije sve išlo glatko.

Osovine na nadvojvodinom salonskom vagonu zapalile su se, pa je u Beč morao da putuje u izdvojenom kupeu „običnog“ vagona redovnog ekspresnog voza.

- Lepo nam ovo putovanje počinje. Ovde gori, a dole će bombe da lete na nas - našalio se mračno nadvojvoda, misleći na upozorenja o mogućem atentatu.

Nadvojvoda je, naime, bio poznat po svom crnom humoru.

Godinu dana pre atentata, recimo, kad je došao da vidi tek završenu porodičnu grobnicu u zamku u Arštetenu, slikovitom mestu na pola puta između Linca i Beča, nadvojvoda je primetio:
- Sve je dobro urađeno, grobnica je zračna i svetla, baš kao što volim. Jedino ulaz nije dobro planiran. Trapavi nosači će zapeti kovčegom za ugao, pa ću se prevrnuti u kovčegu!

Od Beča do Trsta putovao je vozom, od Trsta do Metkovića brodom, a odatle opet vozom, preko Mostara, do Ilidže nadomak Sarajeva, gde je Gavrilo Princip već bio stigao.

Osovine na carskom salonskom vagonu bile su popravljene, ali sada u njemu nije bilo struje. Sedeći za stolom koji su osvetljavale sveće, Franc Ferdinand je rekao svom sekretaru:
- Još jedan zlokoban znak... Kako vam se dopada ovaj način osvetljavanja? Nije li kao u grobu?

Vagon se pri polasku zatresao, pa se svećnjak prevrnuo i ugasio.

- Sad i ovo! - opsovao je nadvojvovoda u mraku.

Hrabri mladići izbegli hapšenje na Drini
3. Seljak Jakov Milić prebacio ih je u Bosnu, a čim ih je ispratio, prijavio je policiji da su „dva đaka sa četiri pištolja i šest bombi“ prešla Drinu

Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež, naoružani sa četiri pištolja, šest bombi i bočicama otrova za samoubistvo, pošli su iz Beograda u Sarajevo da ubiju Franca Ferdinanda 28. maja 1914. Princip je sam došao na ideju o atentatu i za nju je pridobio i dvojicu svojih drugova, ali su ih naoružali i put u Bosnu im organizovali ljudi komitskog vojvode Voje Tankosića, koji je radio za Dragutina Dimitrijevića Apisa, šefa vojne obaveštajne službe.

Od Beograda su do Šapca putovali brodom i u Šapcu se, prema Tankosićevim instrukcijama, javili kapetanu pograničnih jedinica Radu Popoviću. On ih je uputio svom kolegi u Loznici, kapetanu Jovanu Prvanoviću.

U Loznici se tada nalazio najveći obaveštajni centar uz Drinu, koja je predstavljala granicu s neprijateljski nastrojenom Austrougarskom. Kapetan Prvanović nije pitao mladiće ni ko su, ni zašto idu u Bosnu. Bilo mu je dovoljno što ih šalje Popović, a i nisu bili prvi koje je na isti način ubacio u Bosnu. Ali nije imao odmah pogodne ljude za taj zadatak, pa je Principu, Čabrinoviću i Grabežu rekao da dođu sutradan.

Tu, u komandi pograničnih jedinica, sreli su komitu, izvesnog Božu, kojeg je Gavrilo Princip znao iz Beograda. Da li se on slučajno našao tu ili po Apisovom zadatku, da nadgleda kretanje atentatora, ne zna se... Loznica je tada imala 44 kafane i četiri javne kuće, i Boža ih je odveo u jednu od njih, onu koju je držala neka Dana Zečica. Tu su uzeli sobu u potkrovlju.

U Loznici se dugo pričalo da su ih devojke Dane Zečice častile svojim uslugama, ali je priča manjkava - u to vreme oni još nisu bili nacionalni heroji, već obični momci bez para. A takvi nisu dobro prolazili ni u kuplerajima...

Sledećeg dana Čabrinović je iz Loznice otišao u Mali Zvornik, pa odatle u Tuzlu, a Principa i Grabeža su ljudi kapetana Prvanovića kod Lešnice čamcem prebacili na ostrvo zvano Isakovića ada. Tu ih je preuzeo seljak Jakov Milović, pa su s njim preko plićaka ušli u Bosnu.

Taj seljak je, međutim, osim za Apisa, radio i za srpsku policiju, koja vojne obaveštajce nije trpela. Odmah pošto je ispratio atentatore, Jakov je javio policiji da su „dva đaka sa četiri pištolja i šest bombi“ prešla u Bosnu.

Zaključio je da je bolje da tako uradi nego da policiju obavesti da su ga pozvali da prokrijumčari naoružane ljude i tako joj omogući da ih uhapsi.

Pašić naredio atentatorima da odustanu
4. Premijer Srbije, lukav i efikasan kad je pretila opasnost, obavestio Austrijance da se sprema atentat, a od Apisa je tražio da atentatore zaustavi

Jakov Milović, seljak koji je za račun vojne obaveštajne službe Gavrila Principa i Trifka Grabeža preveo u Bosnu, po povratku u Loznicu obavestio je policiju, čiji je agent takođe bio, o tome šta je uradio.

Tako je već narednog dana predsednik srpske vlade Nikola Pašić od svog ministra unutrašnjih poslova Stojana Protića saznao da je Apis ubacio još dvojicu naoružanih ljudi u Bosnu. Nije mu bilo teško da sabere dva i dva i zaključi ko će biti meta ove dvojice...

Kraljevina Srbija je u tim godinama napetih odnosa bila veoma obazriva sa austrougarskom monarhijom. Maloj kraljevini, koja samo što je izašla iz balkanskih ratova, sukob s moćnom carevinom nije odgovarao.

Pašić je zato, lukav i efikasan kad je pretila opasnost, odmah povukao dva poteza. Prvi: preko Jovana Jovanovića Pižona, poslanika u Beču, obavestio je ministra finansija Leona Bilinskog, zaduženog za Bosnu i Hercegovinu, da „izvesni omladinski krugovi“ spremaju nekakvu akciju u Sarajevu u vreme Ferdinandove posete. Drugi: izvršio je pritisak na načelnika obaveštajnog odeljenja Generalštaba Apisa da atentatore zaustavi.

Apis, kako su zvali pukovnika Dragutina Dimitrijevića, ovom nalogu se nije protivio, jer ni sam nije mnogo držao do Principove akcije.

Godine 1915. rekao je svom drugu pukovniku Čedomiru Popoviću: „Pravo da ti kažem, toga sam trenutka pomislio da je nemoguće da takav atentat uspe i da možda neće ni doći do njega. Pretpostavljao sam da će austrijski prestolonaslednik biti tako dobro čuvan i osiguran da mu se ne može ništa dogoditi; u najboljem slučaju da može doći do kakva incidenta koji bi za njega i njegovu okolinu bio opomena, te da uvide da je opasno napadati na Srbiju.“

Po Apisovom naređenju, Voja Tankosić poslao je svog poverljivog čoveka Đuru Šarca u Sarajevo. Šarac se, međutim, u strahu od policije, zaustavio u Slavonskom Brodu i tu sreo s Danilom Ilićem, najvažnijim Principovim saradnikom u Sarajevu.

Ilić, četiri godine stariji od Gavrila Principa, shvatio je kakve bi posledice po Srbiju ubistvo Ferdinanda moglo da ima i prihvatio je zadatak da ubedi ostale da odustanu.

Ali jedino je Grabež bio spreman da ga posluša. Gavrilo Princip nije hteo ni da čuje: „Posle mene neka bude potop, ja ću da pucam!“

Ne želeći da ga proglase izdajnikom, Ilić je zato, suprotno svojim uverenjima, nastavio pripreme za atentat. Posle atentata, kao punoletan, osuđen je na smrt i obešen.

Prestolonaslednik pomišljao da ne ide u Sarajevo
5. Obilazak Sarajeva nije bio u planu - u program posete to je ubačeno naknadno da bi se pokazala podrška nadvojvode Oskaru Poćoreku

Franc Ferdinand bio je prestolonaslednik i glavni inspektor austrougarskih oružanih snaga. U tom svojstvu je u septembru 1913. prisustvovao manevrima u Češkoj i kao takav je najavio dolazaka na manevre u Bosni.

Obilazak Sarajeva nije bio u planu - u program posete to je ubačeno naknadno da bi se pokazala njegova podrška Oskaru Poćoreku, koji je Bosnom vladao u ime Beča.

Kad su manevri 27. juna bili završeni, Ferdinand je u svom hotelu na Ilidži za svoju pratnju i uglednike iz Sarajeva, sa Poćorekom na čelu, priredio gala večeru. Počela je potažom sa oljuštenim ječmom i želeom od ribizle u koji su nasečeni režnjevi tvrdo kuvanog jajeta. Zatim je poslužen sufle, pa za njim ragu od pastrmke u želeu. Šampanjac“pomeri greno“ iznet je u srebrnim posudama uz jelo od govedine i ovčetine, a vino tokajac posluženo je uz štajersku kokicu.

Pri kraju poslužen je krem od ananasa sa zapaljenim brendijem...

Posle večere carski par je u foajeu primao podvorenja gostiju.

Između ostalih, predstavljen im je i vođa Hrvata dr Josip Sunarić, koji je u bosanskoj skupštini tražio od Poćoreka da otkaže nadvojvodinu posetu jer je „srpsko stanovništvo zahvatilo buntovno raspoloženje“.

- Dragi moj doktore Sunariću - rekla mu je Ferdinandova žena Sofija - eto, ipak niste u pravu! Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde god smo bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravljao s toliko prijateljstva, učtivosti i istinske srdačnosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.

- Vaše visočanstvo - nije se zbunio Sunarić - neka da bog da mi te reči ponovite kad opet budem imao čast da vas vidim, sutra uveče. Veliki će mi kamen pasti sa srca!

Ostavši sa članovima svoje pratnje u foajeu kad su se gosti razišli, Franc Ferdinand im je prepričao ovaj razgovor.

Karl fon Rumerskirh, maršal nadvojvodinog doma, star i iskusan političar, tražio je da se poseta Sarajevu na Vidovdan otkaže, tim pre što je iz Beča telegrafisano da je srpska vlada prijavila nekakve atentatore.

Ađutant Erik fon Meric bio je protiv - smatrao je da bi se odustajanje od obilaska grada tumačilo kao kukavičluk.

- Kad bismo odustali, to bi bila uvreda za Poćoreka - prelomio je posle kratkog ćutanja nadvojvoda. - Idemo sutra u Sarajevo!

Penjući se u svoje odaje na spratu, dobacio je preko ramena:
- Neka se svi sutra drže rasporeda. Neću da zakasnim!

Princ menja plan, Sofija odlučuje da pođe s njim
6. Cela poseta austrougarskog prestolonaslednika Sarajevu bila je velika improvizacija, u kojoj je, uz svu tragičnost, bilo i komičnih elemenata

Pašićevo upozorenje da „omladina u Sarajevu sprema nešto“ u Beču i Sarajevu shvaćeno je neozbiljno - verovatno se mislilo da je reč o još jednom propagandnom blefu neprijateljske Srbije. Ne samo da bezbednost nije povećana već je prestolonaslednik sa suprugom, maltene, pušten da bez ikakve zaštite prošeta Sarajevom. A samo četiri godine ranije, kad je 1910. godine car Franja Josif prolazio kroz Mostar i Sarajevo, na svakih desetak metara bio je vojnik s puškom i bajonetom na gotovs, okrenut leđima carskoj povorci.

I inače je cela poseta bila velika improvizacija, u kojoj je, uz svu tragičnost, bilo i komičnih elemenata.

Samo desetak minuta pošto ga je za dlaku promašila Čabrinovićeva bomba - ali i teško ranila ađutanta Fon Merica, koji je dan ranije tvrdio da bi odustajanje od obilaska Sarajeva bilo kukavičluk - Ferdinand je s delom pratnje stigao pred gradsku većnicu. Tu ga je s narodnim prvacima sačekao gradonačelnik Fehim efendija Ćurčić. Dok je kolona prilazila, Ćurčić je s vrha stepeništa primetio da nešto nije u redu, a odmah zatim je i obavešten o bombi. Ali bio je previše uzbuđen i nervozan da bi mogao da govori „iz glave“, pa je počeo da čita pripremljen govor, koji je u takvoj situaciji zvučao - blesavo!

„Duše svih građana prestoničkog grada Sarajeva u ovom trenutku su ispunjene srećom i s naročitim entuzijazmom pozdravljaju Vašu uzvišenu posetu i kao što ste mogli da vidite - na najsrdačniji način.“

Ferdinand, koji je tek izbegao smrt, garav od eksplozije, nije mogao da izdrži a da se ne izdere na gradonačelnika. Smirila ga je supruga, pa je gradonačelnik govor pročitao do kraja.

Zatim su svi ušli u većnicu, gde se Ferdinand našalio u svom stilu:
- Jesu li uopšte uhapsili onog tipa što je bacio bombu, ili će ga austrijski policajci samo opomenuti i pustiti?

Danas ćemo svakako imati još i pucanje iz pištolja.

Zatim se okrenuo Poćoreku:
- Mislite li da će na mene danas biti izvršen još neki atentat?

- Od ovog trenutka sva opasnost je minula, krenite spokojno. Primam na sebe svu odgovornost - odgovorio je ovaj.

Neki članovi pratnje, međutim, predlagali su da se poseta prekine i da se vrate na Ilidžu. Drugi da se odmah ide u Poćorekovu rezidenciju na ručak, ali je Ferdinand presekao raspravu: svratiće u vojnu bolnicu da obiđe povređene oficire iz svoje pratnje, a onda nastaviti obilazak grada.

Prema ranijem programu, njegova supruga Sofija trebalo je da se iz većnice odveze pravo u Poćorekovu rezidenciju i tamo sačeka muža.

Tog trenutka odlučila je da nastavi vožnju s mužem.

Ferdinandov auto se vratio i stao ispred Principa
7. U sveopštoj zbrci, vozače u Ferdinandovoj koloni niko nije obavestio da je nadvojvoda promenio plan, pa su se greškom stvorili ispred Gavrila Principa

Kad je eksplodirala Čabrinovićeva bomba, Princip je, zajedno sa uzbuđenom masom, potrčao ka zaustavljenoj koloni automobila. Video je gomilu koja vodi krvavog Čabrinovića i pomislio da je atentat uspeo. I taman kad se, prema ranijem dogovoru, mašio pištolja da se ubije, automobili su krenuli dalje. Čuo je da narod govori da je Ferdinand živ, pa je požurio na Latinsku ćupriju da tamo postavi zasedu, kao što je bilo predviđeno planom.

Vest o bombaškom napadu već se bila proširila Sarajevom. Ljudi su pohrlili na kej Miljacke, a policajci se razleteli za sumnjivcima uvećavajući nered. Ta gužva sprečila je Gavrila Principa da stigne do Latinske ćuprije na vreme - poskakujući, uspeo je da vidi samo zelena pera nadvojvodinog šešira kako zamiču za ugao. Prošli su mu...

U sveopštoj zbrci, vozače u Ferdinandovoj koloni niko nije obavestio da je nadvojvoda promenio plan i da želi da poseti ranjenog ađutanta u bolnici.

Oni su, prateći jedan drugog, umesto da nastave vožnju Apelovim kejom, skrenuli u ulicu koja vodi ka muzeju.

Prvi je grešku primetio Poćorek, koji se vozio u nadvojvodinom autu. Okrenuo se ka šoferu i povikao: „Šta je to? Stoj! Voziš pogrešnim putem. Treba da nastavimo Apelovom obalom! Vrati se nazad!“

Vozač je naglo zakočio, prebacio ručicu menjača i okrenuo se preko ramena da bi video kuda vozi. Tako se, vozeći unazad, auto s Francom Ferdinandom stvorio ispred Gavrila Principa, koji je već mislio da mu je kolona nepovratno izmakla.

Ne dvoumeći se ni tren, Gavrilo Princip izvadio je pištolj iz džepa i uperio ga pored Sofije, koja mu je bila bliža, ka Ferdinandu. Njegov potez uočio je jedan policajac, pa je naglo ispružio ruku da mu otme oružje. I uspeo bi u tome, ili bi bar skrenuo metak, da se iz gomile nije izdvojio visoki mladić i policajca gurnuo. Iz pištolja je suknuo plamen, a onda se čuo pucanj. Jedan, pa drugi...

Prvi je na Principa skočio jedan policijski agent iz Sarajeva. Posle drugog hica zgrabio ga je za ruku i u tom gušanju Princip ga je drškom pištolja udario u glavu. Zatim je, sa isukanom sabljom, dojurio oficir iz carske pratnje. Nije mogao da zamahne sečivom, već mu je zadao dva udarca rukom stegnutom oko balčaka.

Onaj mladić koji je, gurnuvši policajca, omogućio Principu da puca viknuo je oficiru na nemačkom: „Nemoj da ga diraš!“ i povukao ga za mundir. Bio je to Mihajlo Pušara, lep mladić, opštinski činovnik, glumac amater kome je beogradsko Narodno pozorište nudilo angažman. Ni na koji način nije bio uključen u pripremu atentata.
Pored Principa se zatekao slučajno.