VLASTIMIR ĐUZA STOILJKOVIĆ: Pamtim detinjstvo, a ne sećam se šta je bilo juče!

Bard srpskog glumišta Vlastimir Đuza Stojiljković posle više od dve decenije zaigraće glavnu ulogu u filmu. Na poziv mladog reditelja Marka Novakovića prihvatio se izazova da u TV priči „Bez stepenika“ dočara lik Slaviše Petronijevića, profesora neuropsihijatrije koji boluje od Alchajmerove bolesti, a kog ćerka pokušava da smesti u starački dom.

U ekskluzivnom intervjuu nezaboravni Patak Dača ili Roćko Petrović iz kultne serije „Pozorište u kući“ govori o tome zašto voli da radi i u 85. godini, o omiljenim ulogama, o Branku Ćopiću i trenutku u kojem se Srbija danas nalazi.
- Nova uloga je omaž mom ocu, kao i članovima porodice reditelja i scenariste, čiji su bližnji imali slične tegobe. Čovek je mojih godina, potpuno ga razumem. To su ljudi fizički potpuno zdravi, ali smetaju okolini.

Da li biste kao vaš junak otišli u dom za stara lica?
- Morao bih. Žena mi je u godinama i ne verujem da bi me trpela.
Publika će od jeseni moći da vas gleda u predstavi „Magareće godine“, koja se radi u pozorištu „Boško Buha“.
- Kreću nam probe 5. septembra. Igram našeg velikog pisca Branka Ćopića iz poznih dana, dok ga kao mladića tumači Ivan Zablaćanski. Pojavljujem se na sceni da kažem: „Šta ću ja ovde. Moje vreme je prošlo.“ U podeli su mladi glumci i studenti, što me je nateralo da se prihvatim posla.

Kako ste upoznali Ćopića?
- Družili smo se intenzivno nekih mesec i po dana 1957, spremajući predstavu „Doživljaji Nikoletine Bursaća“. Režiju je radio Minja Dedić za BDP i zamolio je Ćopića da mu da dozvolu da postavi komad. Pisac je smatrao da njegove priče nisu za teatar. Sedeo je do mene na probama. Duhovit je bio i pravi kozer. Nisam tad znao za njegove probleme s partijom. Dolazio je na čitajuće probe na kojima je Nikoletinu igrao Pavle Vuisić, tad nepoznat glumac Pančevačkog pozorišta. Branko je bio oduševljen Pajom, gurkao me je laktom i govorio mi je: „Kao da sam njega gledao dok sam pisao priču!“

Pavle Vuisić na kraju nije zaigrao Nikoletu na premijeri, već Rade Marković...
- Paja je došao jednog dana i rekao da ne može da igra jer nije mogao da izdrži dva sata na sceni. Rade Marković uskočio je umesto njega. Dobio je čak i Sterijinu nagradu, ali kao da nije bio pravi Nikoletina. Nosio je uvek dupli kostim kako bi izgledao veći. I Tito je gledao premijeru „Nikoletine“. Sedeo je s Brankom.

Kako je teklo vaše druženje?
- Branku se dopadalo to što umem da pevam. Zavoleo je pozorište zbog njegove trajnosti. Nije tad bilo teatra u Jugoslaviji koje nije igralo „Nikoletinu Bursaća“. Napisao je i tekst „Odumiranje međeda“, ali se nije primilo. Veliki je pripovedač i pesnik, ali za dramskog pisca treba posebna uvrnutost. To je primenjena književnost. Morate da pišete koliko scena zahteva.