I posle 55 godina čvrsto stojim na svom životnom koloseku, a porodica mi je uvek bila ispred glume i donela mi je najviše radosti

Mihailo Miša Janketić dobitnik je ovogodišnje nagrade za životno delo „Pavle Vuisić“, koju već godinama dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije na otvaranju Festivala filmski susreti u Nišu. U razgovoru za Kurir proslavljeni glumac govori o svojoj karijeri, koja traje već više od pet decenija, kao i o stanju u Srbiji.

- Optimista sam bez pokrića, ama baš ništa ne može da me izbaci iz ravnoteže. Tajna što i posle 55 godina čvrsto stojim na glumačkom, ali i na životnom koloseku je što sam uvek mrzeo jeftinu popularnost i novac, a porodica mi je uvek bila ispred glume.

Da li žalite za nečim u karijeri?
- I danas igram u maltene svim pozorištima u Beogradu i Novom Sadu, nisam imao vremena da poželim uloge jer su one uvek same dolazile. Međutim, najveću sreću mi nije donela gluma, već život, moja porodica, četvoro dece i dvoje unučadi. Ipak, sujeveran sam čovek, radije kažem da sam zadovoljan nego srećan. Sreća je neosvojiva kategorija, kao i vlast i bogatstvo. Uspeh i kontinuitet u poslu učinili su me srećnim. Nisam težio jeftinoj popularnosti, već sam se okretao kvalitetu. Odbio sam na desetine uloga zato što sam uvek vodio računa da ostanem dosledan ličnom glumačkom kodu.

Kako ste zadovoljni reakcijom publike u Nišu?
- Mi glumci smo sumnjičavi ljudi, kao i svi umetnici, sumnjamo u svrsishodnost onoga čime se bavimo. Zato su podrška u vidu nagrada i burni aplauzi, kao što je bilo sinoć na Tvrđavi, na mene delovali lekovito.

Kakvo je danas stanje u srpskoj kulturi?
- Nikad nismo imali takvu garnituru savršenih glumaca, a slabiju produkciju. Problem je podrška države jer kad neko mora da se bori za egzistenciju, on to radi na sve moguće načine i zanemaruje kvalitet i kontinuitet, što je osnovna poruka umetnosti. Bez kulture i umetnosti nema napretka, okrenuti smo materijalnim nevoljama, a prenebregli smo duhovne obaveze koje imamo, ako ne prema sebi, ono barem prema generacijama koje dolaze.
pavle-vuisic.jpg
Kurir štampano 

O Pavlu Vuisiću
BIO JE NEPOVERLJIV ČOVEK

U kakvom vam je sećanju ostao Pavle Vuisić?
- Teško je bilo osvojiti njegovo poverenje i postati mu sagovornik jer nije imao nikakvog obzira prema ljudima koji mu se ne dopadaju. Bio je čovek od kog si mogao da čuješ da te ne voli, ali da čuješ i da te podnosi, ne znam da li je ikog voleo. Sećam se da je jednom došao na kasting, obukao kostim, nije morao da se šminka, i sedeo je i čekao. Kad mu se asistent reditelja izvinio zbog čekanja, kazao mu je: „Slušaj sine, ja ne čekam tebe, čekam za pare, a igram iz zadovoljstva.“ Takav je bio Paja.

O poslu profesora
GLUMA SE NE MOŽE NAUČITI

Kako vam je bilo dok ste radili kao profesor na akademiji?
- Dugo sam bio pedagog, sve dok nisam shvatio da svoje studente ne mogu da naučim da glume. Za to si se rodio ili nisi.