7 pesama za koje mislimo da su narodne, a nisu

Pojedine kompozicije greškom se smatraju izvornim, iako su njihovi autori dobro poznati

Voleo poeziju

Između dve njegove vladavine, na čelu Srbije bio je knez Aleksandar Karađorđević, a Mihailo je živeo u emigraciji, pretežno u Beču. U to vreme ispoljio je sklonost ka književnosti i književnicima, kao i prema muzici. U Beču održava prijateljske odnose s Vukom Karadžićem, koji mu je savetnik i duhovni vaspitač. Njih dvojica zajedno su putovali u Berlin i boravili na obali Severnog mora, a tokom tih putovanja Mihailo piše pesme „Svetski putnik“ i „Molitva kneza srpskog Mihaila na bregu morskom“, koje su objavljene 1844. godine u Srpskom narodnom listu.
Šest godina kasnije, srpski knez napisaće i delo „Što se bore misli moje“, pesmu koja će ostati popularna do danas.

Sve do 2003. godine verovalo se da je bila namenjena Katarini Konstantinović, a onda je u jednoj urušenoj somborskoj kući slučajno pronađen notni zapis melodije za ovu pesmu kompozitora Alojza Kalauza.
To je autentični dokument na 18 strana, štampan u Beču na francuskom jeziku, i na njemu je Mihailova posveta upućena Kleopatri Karađorđević.

Poklon za 15. rođendan

Kleopatra, rođena 1835. godine, bila je ćerka kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, kao i sestra potonjeg kralja Petra Prvog Karađorđevića.
U februaru 1855. godine udala se za Milana, sina uglednog političara i predsednika vlade Avrama Petronijevića. Umrla je u banji Glajhenberg u Štajerskoj samo pet meseci posle venčanja, a sahranjena u porodičnoj grobnici u Topoli, kasnije u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.

Češki kompozitor i pijanista Alojz Kalauz, koji je u Srbiju došao 1843. i u Beogradu davao privatne časove klavira, komponovao je muziku na stihove „Što se bore misli moje“ za Kleopatrin 15. rođendan. Sredinom pedesetih godina 19. veka muziku za ovu pesmu ponovo je komponovao Kornelije Stanković, i ta je melodija za vreme druge vlade kneza Mihaila redovno pevana na balovima u Beogradu.

Sagradiću šajku
2. Mita Popović, autor i dalje popularnih stihova, rođen je u Mađarskoj i srpski jezik naučio je tek kad je napunio 21 godinu

Autor čuvenih pesama „Sagradiću šajku“ i „Sedi Mara na kamen-studencu“ srpski jezik naučio je tek kad je napunio 21 godinu! Mita Popović, advokat, pesnik i prevodilac, školovao se na mađarskom jeziku, radio je u Mađarskoj, i na tom jeziku je i objavio prve stihove. Ipak, koreni su čudo!

Školovanje

Rođen je 1841. godine u Baji, gradu na jugu Mađarske, u kojem je uvek postojala znatna srpska manjina, a pravoslavna crkva postoji i danas. U školu je pošao kad je navršio pet godina, i odmah se istakao darom. Međutim, posle smrti njegovog oca, kad je Miti bilo 11 godina, njegova porodica zapala je u bedu. Majka ga je zato poslala u Sremske Karlovce da bude kaluđer. Trezvenog duha, mladi iskušenik brzo je napustio manastir jer je tamo bio najobičniji sluga, a o nekakvoj nauci nije bilo ni govora. Sa 15 godina vratio se u Baju i nastavio školovanje u gimnaziji, pa zatim na pravnom fakultetu.

Bio je pitomac Tekelijanuma, zadužbine koja je školovala mlade Srbe u Ugarskoj. Radio je kao visoki državni službenik u Baji do 1877, kad je u Mađarskoj zavladala euforija zbog turske pobede nad Rusima. Sa suprugom Milom zbog toga prelazi u Sombor, odakle održava veze s uglednim Srbima svog vremena u Ugarskoj - Svetozarom Miletićem, Jovanom Jovanovićem Zmajem, Lazom Kostićem...

Uporedo s advokaturom piše pesme, mahom rodoljubive. I koliko je u početku bio hvaljen, toliko su ga pred kraj života osporavali. Jedan hroničar beleži: „Popović je bio u svome književnom radu čudnovate sudbine. U početku - za dobrih 16 godina - nije se htela o njemu reći druga do samo pohvalna, kad što i raskošno pohvalna reč... Slučaj je doneo da se u jedno doba, gotovo nenadano i neočekivano, ustalo protiv Popovića s jednog novog gledišta. To je pređašnje hvalioce njegove toliko preplašilo da su odmah udarili u drugu krajnost. Mnogi se prijatelji pesnikovi sklanjahu od njegovih radova i književnih ponuda, pokazujući malodušnost jedinstvenu u vasceloj književnosti srpskoj 19. veka.“

Prisvajanje

Razočaran, uvređen i ponižen, najviše stavom prijatelja, Mita Popović duševno oboleva, i 1886. godine zatvaraju ga u Zavod za umobolne u Budimpešti, gde je i umro dve godine kasnije.

U engleskoj internet enciklopediji Vikipediji pesma Mite Popovića „Sedi Mara na kamen-studencu“ proglašena je za „hrvatsku narodnu pesmu iz Srema“. Uz to, navodi se da je njena melodija iskorišćena za komponovanje himne Havaja!
A vanvremenski lepa pesma „Sagradiću šajku/od suvoga kedra/katarku ću od šimšira, /a svilena jedra“ i dan-danas je na repertoaru svih kafanskih orkestara u Srbiji.

Igrale se delije
3. Pesmu koja je ozloglašena kao nacionalistička pre 102 godine napisao je tada popularni pesnik Milorad Petrović Seljančica

Ozloglašena kao nacionalistička i najstarija među sličnim pesmama je „Igrale se delije“, koju je pre 102 godine napisao Milorad Petrović Seljančica. Nadimak je dobio po naslovu svoje zbirke pesama. Savremenici svedoče da je u mladosti uvek bio u šumadijskoj narodnoj nošnji, a da je o vratu nosio amajliju - platneni zamotuljak s grumenom zemlje s njiva svoje rodne Velike Ivanče.

Jesen stiže, dunjo moja

Rođen je 1875. godine, a u Velikoj Ivanči, na padinama Kosmaja, završio je i osnovnu školu. Petrović pet razreda gimnazije pohađa u Beogradu, a zatim prelazi u učiteljsku školu. Tu se zaljubio u svoju koleginicu Ružu Knežević, ćerku narodnog poslanika Koleta Kneževića, koji je streljan kao učesnik Timočke bune 1883. godine.

Po završetku školovanja par je uspeo od Ministarstva prosvete da izmoli da budu raspoređeni u isto mesto službovanja, pa su dobili selo Veliko Krčmare kod Kragujevca. Tu će mladi učitelj svojoj budućoj supruzi Ruži ispevati: „Jesen stiže, dunjo moja, / Jesen rana, / Od jeseni, do jeseni/ Sve se selo već iženi, / Dušo moja, beži meni! / Ne varaj jarana...“

Seljančica je u svoje vreme bio popularan pesnik, a ovi njegovi stihovi, kao i pesme „Ne luduj, Lelo, čuće te selo“, i „Igrale se delije nasred zemlje Srbije“ pevaju se i danas.
Imao je 36 godina kad je 1910. premešten u Beograd, gde se družio s Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem. Učestvovao je u oba balkanska rata, borio se u Kumanovskoj bici i pod Jedrenom, ali i u Prvom svetskom ratu. I posle rata, bolestan od tuberkuloze, živeo je teško.

List Narodna prosveta 3. aprila 1921. objavljuje belešku:
„Zaboravljen od sviju i svakoga, teško bolestan i bez ikakve nege i udobnosti traje svoje poslednje dane Milorad M. Petrović, bogodani pesnik Seljančica, jedan od najznamenitijih pesnika u Srpstvu.“

Umro kao prosjak

Umro je dve nedelje kasnije, siromašan kao pravi prosjak, napušten od celog sveta. Sahranjen je na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez spomenika.
Tek prošle godine, u Gradskom parku u Mladenovcu, opštinske vlasti otkrile su bistu ovog zaboravljenog pesnika. Njeno livenje plaćeno je prilozima dijaspore.
Muziku za „Delije“ komponovao je Božidar Joksimović. Godine 1901. napisao je prvu srpsku operu „Ženidba Miloša Obilića“, ali to delo nikad nije izvedeno. Pre četiri godine pevač Željko Joksimović „prekomponovao“ je delo svog učenijeg prezimenjaka, pa je nova verzija „Delija“ bila himna teniskog turnira Srbija open.

Marš na Drinu
4. Koračnicu je na samom bojištu komponovao Stanislav Binički, vojni kapelnik, kompozitor i dirigent

Cerska bitka, vođena od 16. do 19. avgusta 1914, donela je veliku pobedu srpskoj vojsci. Tu, na samom bojištu, kompozitor i dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički komponovao je „Marš na Drinu“. Posvetio ga je pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, poznatom junaku, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je na Ceru poginuo.

Taktovi za oslobođenje

Marš je izvođen u savezničkim zemljama, a u Nišu 12. oktobra 1918. uz ove taktove je Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad.
Stanislav Binički diplomirao je i docnije predavao matematiku, ali se uporedo bavio i muzikom, pa je kao državni stipendista završio i Muzičku akademiju u Minhenu i zaposlio se u vojsci. Autor je prve izvedene srpske opere (1903) „Na uranku“, na specijalno pisani libreto Branislava Nušića.

Povodom pedesetogodišnjice Cerske bitke Miloje Popović Kavaja, sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista beogradske Palilule i predsednik KUD „Ivo Lola Ribar“, napisao je tekst za marš Biničkog. Hor Lole ga je izveo prvi put, a malo kasnije je snimljena ploča, na kojoj je ovu pesmu, uz muzičku pratnju Miodraga Jašarevića i orkestra Carevac, otpevala tadašnja zvezda Ljubivoje Vidosavljević.

Miloje Popović je završio Pravni fakultet, bio omladinski aktivista, urednik i novinar šezdesetih u Politici, savetnik Vlade Srbije za štampu i kulturu, diplomata u Njujorku, prvi generalni direktor Sava centra, šef resora za inostrani turizam u ondašnjoj saveznoj vladi, konsultant kompanije DHL. Autor je i „Poeme o Tesli“ (1976). Njegov „Marš na Drinu“ ima 15 ne mnogo pevljivih strofa, a najčešće se peva ova: „U boj krenite, junaci svi/ Kren‘te i ne žal‘te život svoj/ Cer da čuje tvoj, Cer nek vidi boj/ Reka Drina - slavu, hrabrost/ I junačku ruku srpskog sina.“

Česte obrade

Miloje Popović Kavaja je jednom prilikom ispričao:
- Kad se pesma pojavila u javnosti, mislim da nije prošlo duže od mesec dana, a već je bilo teško naići na bolji kafanski orkestar koji je nije imao na repertoaru. Ne bih rekao da je tad zavladala nekakva euforija, ali je jedan naš srpski poltron, da mu ne pominjem ime jer je još živ, odmah požurio kod Tita da bi mu se požalio: „Eno, Srbi opet lumpuju uz neke nove nacionalističke pesme.“ I ko zna šta bi se tad dogodilo da nije pomenuo „Marš na Drinu“, na šta mu je stari odgovorio da on lično obožava tu kompoziciju i da u tome ne vidi ništa loše.

Kompoziciju Biničkog izvodili su mnogi muzičari, a među njima su bili i Džoni Štulić, Lajbah, Šedousi... Kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, skandinavski izdavači su, u nameri da objave još neka umetnička dela s ovih prostora, izabrali kompoziciju Stanislava Biničkog „Marš na Drinu“. Činila im se povezanom s Andrićevim delom „Na Drini ćuprija“.

U lijepom starom Višegradu
5. Autor najviše pesama koje se smatraju izvornim narodnim, a to zapravo nisu, jeste Kragujevčanin Dragiša Nedović

Autor najviše pesama koje se pogrešno smatraju izvornim narodnim jeste Kragujevčanin Dragiša Nedović. Njegova su dela, kao i reči i muzika, „Stani, stani, Ibar vodo“, „Lepe li su, nano, Gružanke devojke“, „U lijepom starom Višegradu“, „Prođoh Bosnom kroz gradove“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Ajd‘ d‘ idemo, Rado“, „Jutros mi je ruža procvetala“ i još oko 400 pesama.

Stvarao uz gitaru

Rođen 1916. godine u siromašnoj gradskoj porodici sa devetoro dece, Dragiša se u 16 godini peške otisnuo u svet „da narod čuje njegovu muziku“. Sa sobom je poneo samo gitaru, a to iskustvo pretočio je u stihove poznate pesme „Siromah sam, druže/ nigde ništa nemam/ samo jednu staru/ skršenu gitaru...“ U rodnom gradu zatiče ga početak Drugog svetskog rata. Zajedno s mnogim sugrađanima, Nemci ga odvode na streljanje u Šumarice, ali ga tamo neki nemački oficir prepoznaje kao muzičara i poštedi mu život. Transportovan je u logor u Nemačkoj, gde će provesti četiri godine.

Iako je pre rata završio mašinbravarski zanat, komponovanje je jedino što zaista ume da radi, i on se time bavi i po povratku iz zarobljeništva, sve do kraja života.
Neki Hrvati teško su se mirili sa činjenicom da je jedan Šumadinac autor „Kad si bila mala, Mare“. Pred raspad SFRJ 1989. godine, zagrebački „Jugoton“ je ovu pesmu objavio u publikaciji „50 najlepših izvornih pesama“, a 2002. godine Simfonijski orkestar Radio Zagreba snimio je numeru „Mare“, ali prekomponovanu kao izvornu.

„Jutros rano slušam“

Pesma „U lijepom starom Višegradu“ nastala je 1936. godine. U originalnoj verziji zvala se „Jutros rano slušam“, i bila je posvećena devojci Kiki sa Bikavca, poznatog uzvišenja iznad Višegrada, odakle puca pogled na proslavljenu ćupriju na Drini. Postala je hit kad ju je sredinom pedesetih godina prošlog veka snimio popularni pevač Himzo Polovina.

On je izostavio poslednju strofu „Ustaj, isprati me, moram da putujem/ u Srbiju idem mome rodnom kraju/za tobom ću, Kiko, vječno da tugujem/jer sam tebe, draga, ostavio mladu“, a na ploči nije navedeno ni ime autora. Posle pretnje tužbom, ime Dragiše Nedovića kao kompozitora i tekstopisca našlo se na drugom izdanju ploče, ali kraj pesme ostao je iz političkih razloga - zbog pominjanja Srbije - pod svojevrsnom cenzurom. Posle je, prosto, ta peta strofa zaboravljena.
Davnih osamdesetih godina proslavljeni frulaš Bora Dugić predložio je da se Dragiši Nedoviću podigne spomenik u centru Kragujevca. Do danas to nije učinjeno...

Tamo daleko
6. O pravom autoru se još polemiše, ali se pretpostavlja da je pesmu napisao Đorđe Marinković iz Korbova kod Kladova

Ova pesma, nastala u vreme Prvog svetskog rata, dugo je smatrana nacionalističkom, a njeno pevanje u kafanama policija je tretirala kao nacionalističku provokaciju. Priča o njenom nastanku zapletena je i još nije sasvim ispričana...

Hit na frontu

Stela Franklin, australijska književnica, koja je stupila 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu, u jednom svom romanu piše da „Srbi stalno pevaju ‚Tamo daleko‘, tužnu pesmu o selu, devojci, o zemlji...“

Kao autora ove pesme istraživači su označavali Milana Buzina, kapelana Drinske divizije, Dimitrija Marića, lekara Treće poljske bolnice Šumadijske divizije, i Mihaila Zastavnikovića, učitelja iz Negotina, ali najverovatnije da je njen tvorac Đorđe Marinković iz Korbova kod Kladova. Materijal za ovu tvrdnju skupio je i srpskoj javnosti u medijima predočio hroničar Istočne Srbije Ranko Jakovljević iz Kladova.

Imena Marinkovićevih roditelja Jon i Flora nepobitno upućuju na vlaško poreklo ovog muzičara. Na Solunskom frontu slučajno je saznao da Arnauti spremaju atentat na kralja Petra, pa je od kralja, kojem je to javio, za nagradu dobio pasoš. Otputovao je u Francusku, gde se već dvadesetih godina prošlog veka proslavio kao kompozitor šansona i profesor citre. Njegov udžbenik za sviranje na ovom instrumentu i danas je moguće kupiti na sajtu Amazon.com.

Sredinom prošlog veka Marinković je dobio sudski proces protiv naslednika Mihaila Zastavnikovića. Ovaj je učitelj posle Prvog svetskog rata napisao i objavio više pesničkih zbirki, a 1925. godine proslavio je dve decenije učiteljevanja i književnog rada. Tim povodom darovao je redakciji „Srpskog Kosova“ iz Skoplja 1.000 dinara, a u znak zahvalnosti ovaj list štampao mu je pesmu „Kreće se lađa francuska“.

Prerađivana

Istu pesmu, međutim, tri godine ranije objavio je pod naslovom „Izgnanici“ pešadijski pukovnik Branislav Milosavljević. Izgleda da je Zastavniković pesme koje je čuo obrađivao ili prerađivao, i takve potpisivao svojim imenom, pa je tako štampao i jednu verziju „Tamo daleko“, ali je pesmu najverovatnije čuo na Solunskom frontu od vojnika. U njegovoj pesmi je onaj čuveni nelogični stih „Tamo daleko, daleko kraj mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija“.

U arhivi Njujorka nedavno je pronađen zvučni snimak sahrane Nikole Tesle iz 1943. godine. Nad mrtvim Teslom svirao je njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, jedan od najvećih virtuoza na svetu, i to po Teslinoj želji - prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija“, a onda pesmu „Tamo daleko“.

Kućerak u Sremu
7. Vlada Kanić je stihove napisao u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru, a posvećena je njegovom ocu Milanu


Vlada Kanić muzikom je počeo da se bavi ranih šezdesetih godina kao student. Na Omladinskom festivalu u Subotici 1963. osvaja nagradu publike, a na Beogradskom proleću debituje 1967. A onda, sasvim slučajno, dobija dvomesečni aranžman u jednom hotelu u Norveškoj, tamo se ženi meštankom, zapošljava se kao građevinski inženjer, dobija troje dece, i prestaje da se bavi muzikom.

Tamburica 5

Vratiće joj se tek 1986, kad u restoran njegovog prijatelja u Oslu bude došao orkestar Tamburica 5. Zaintrigiran, Kanić im nudi svoje stare pesme, ali piše i jednu novu.
- Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču, koji je na Bežaniji imao vinograd, gde se uvek skupljalo dobro društvo.

Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostreli sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta. Uhvatim se gitare, al‘ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej kad bi duša“ - pričao je docnije novinarima kako je napisao čuvenu „Ima jedan kućerak u Sremu“, za koju mnogi veruju da je starogradska iliti narodna pesma.

Jedna kafana u Sremskim Karlovcima zove se „Kućerak u Sremu“, sa promenjenim tekstom „Kućerak“ peva i tamburaški orkestar Dike iz Hrvatske, a i brojni drugi muzičari, verujući da je ničija, stavljaju je na svoje albume.

Popularan u svetu

Vlada Kanić je romske i ruske pesme prepevao na norveški jezik i objavio ih 2000. godine na disku. Kao etno-muzika, taj CD prodaje se po celom svetu, čak i u Koreji i Japanu, a u Norveškoj je izuzetno popularan.

O razlozima da napiše „Kućerak“, pesmu koja ga je proslavila, rekao je:
- Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. A u Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav...

Moj otac je bio boem, voleo je da pravi vino, da peva. Sedeli bismo za dugačkim limenim stolom, ispod grožđa, koje je nam visilo u noseve, i pevali. I kako to obično biva, posle pet špricera, neko bi zaplakao. A otac će: „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje.“ Bila je to jedna kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. Tu se sedelo i plakalo.

Sledeće subote: 7 Sedam atentata koji su potresli Srbiju