Vlast je imala mnogo razloga da ne bude zadovoljna, a u jednom trenutku je počelo da se govori da će emitovanje biti prekinuto

Priče koje se mogu videti u seriji Srećni ljudi odslikavale su ono što se tada događalo u Srbiji: nemaština, sankcije, porast kriminala, velika nezaposlenost, šverc kao jedini način da se preživi. To sve zajedno u najgledanijem terminu na televiziji.

Vlast je imala mnogo razloga da ne bude zadovoljna, a u jednom trenutku je počelo da se govori da će emitovanje biti prekinuto. Siniša Pavić je, međutim, imao pravog čoveka na pravom mestu – Batu Živojinovića.

„Meni je Bata Živojinović tada prenosio šta se priča. Mene je naravno interesovalo ne samo u gledalištu kako ide serija već i tamo gde se odlučuje šta će se snimati, jer dovoljno je bilo da neko kaže 'ne' i da se skine serija“, priča Siniša Pavić.

„Bata mi je rekao da mu je Milošević, kada je dolazio u Skupštinu, rekao: 'Aranđele, ići će to dugo, ne brini.' Kasnije sam pročitao kod Slavoljuba Đukića u knjizi koja piše o bračnom paru Milošević da su oni to rado gledali“, kaže Pavić.

Kroz Srećne ljude građani Srbije su nedeljom uveče zapravo gledali prave dnevnike tog vremena i njima su se smejali.

Siniša Pavić, međutim, nije iz života na ekran preneo sve nove likove koji su se pojavili u devedesetim godinama, već i neke koji će nastati kroz nekoliko godina. Kada je za Dušana Golumbovskog Pavić napisao lik Ozrena Soldatovića, reč tajkun u srpskom jeziku nije postojala.

Dušan Golumbovski igra tajkuna koji devedesetih godina nije postojao, ali je taj lik posle 2000. godine oživeo.

„Moram reći da je Siniša Pavić izmislio Ozrena Soldatovića kada ni 't' od tajkuna nije postojalo. Zahvaljujući tom tekstu i slobodi koju su nam dali reditelji, taj čovek je postao pojam. A pošto naš 'nebeski narod' jako voli novac i moć bez obzira na to odakle to dolazi, on je postao jedan od omiljenih likova serije“, navodi Dušan Golumbovski.

Sam Golumbovski, koga su zbog uloge Ozrena i voleli ali su ga se i plašili, veliki uspeh Srećnih ljudi i posle toliko godina objašnjava Pavićevim odličnim poznavanjem srpskog mentaliteta.

„Ono što je Siniša uradio sa svojom serijom to je ono isto što je i Nušić nekada uradio poigravajući se sa našim mentalitetima. To je radio i Siniša, tako da je i sada, posle toliko godina otkako je serija počela da se radi, još uvek aktuelna, jer se mentalni sklop kod nas ne menja olako“, kaže Golumbovski.

Tajna gledanosti

Serija Srećni ljudi je premijerno prikazana 1993. godine, prva repriza je bila tek deset godina kasnije – 2003. i od tada su učestale. Međutim, kako to da je svaka od tih repriza gledana – kako to da uprkos tome što većinu dijaloga znamo napamet i dalje gledamo Srećne ljude? U čemu tajna?

"Naši ljudi vole naše ljude, ali na televiziji“ – veliku popularnost serije tako objašnjava Zoran Rankić, glumac koji u seriji tumači lik Popare.

Bahati direktor, ženskaroš, galamdžija – foto-robot negativca. Ali, Zoran Rankić je uspeo da od lošeg jela, Popare, napravi delikates.

Sam Rankić smatra da je Popara apsolutno nedužan čovek.

„Popara više laže, izmišlja, fantazira, pravi se važan. Ali ne na onaj grub i primitivan način kakvih ima likova u seriji. On ima nešto, po meni, prosto da ti ga bude žao. On je u oblacima, on izvodi predstavu za sebe“, veruje Rankić.

Dvostruke uloge srećnih ljudi

Radovan Karadžić je, skrivajući se u Beogradu, perfektno igrao ulogu doktora Dabića. I Pavićevi srećni ljudi su naterani da igraju dvostruke uloge. Nateralo ih je zlosrećno vreme, pa pošteni penzioneri postaju dileri droge, a obični džeparoši italijanski grofovi.

Scenarista Siniša Pavić kaže da su se tokom snimanja potkrale i neke stvari koje nisu bile odmah vidljive.

„Na primer, ta pojava paranoje i straha od neprijatelja, to je recimo taj Ozren, koji na kraju nema realnu predstavu šta se oko njega dešava, i obični jedan naduvani Šćekić, koji lupeta nešto, i onaj lažni grof italijanski. To su neke anticipacije događaja koji su usledili vrlo brzo“, kaže Pavić.

"Recimo, pojava Popare, to je lik koji je meni izuzetno drag zato što je to lik svog (tog) vremena. On je doneo bahatost, lopovluk, lažnu pojavu u javnosti. Vi ako pratite te likove u seriji vidite da tu svi lažu“, dodaje Pavić.

Od svih tih laži na kraju je ispalo da su Srećni ljudi serija koja najistinitije govori o vremenu od 1993. do 1996. godine. Skoro da je zrela za dokumentarni program.

Kako su Srećni ljudi od serijsko-zabavnog krenuli ka dokumentarnom programu, objašnjava Zoran Panović.

"Posle svih ovih repriza ona ima jednu vrstu dokumentarizma. Možete da je gledate kao dokumentarni program. Ali opet, s druge strane, ne treba praviti od nje nešto što je nemoguće. Ona je vremenom doživela tu vrstu i patnje i zanimljivosti, iako ona u startu sigurno nije imala te ambicije da postavi nešto sasvim neviđeno“, smatra Panović.

Naposletku, toliko puta su viđeni, a svaki put su toliko gledani. Ispostavilo se da su mane te serije, to vreme u kojoj je snimana i o kojem govori, zapravo njena vrednost.

(RTS)