Da su ti mladi ljudi sada živi, bili bi ono što su svi socijalni pokreti u savremenom svetu - borci za socijalnu pravdu, svest socijalno potlačenih da je potrebno izgraditi pravednije društvo, kontrolisati širenje i moć liberalnog kapitalizma, zaustavljati sve veća bogaćenja bogatih i neprestana osiromašenja siromašnih

Film "Branio sam Mladu Bosnu" kreće od atentata na austrougarskog princa Ferdinanda 1914, i prati istragu i suđenje pripadnicima Mlade Bosne optuženim za veleizdaju. Suđenje počinje kada je cela Evropa već u ratu, a među advokatima koje je austrougarski sud odabrao da po službenoj dužnosti brane mladobosance je i Rudolf Cistler, mladi advokat, koji u Sarajevu čeka dozvolu da otvori svoju kancelariju. On je Hrvat austrijskog porekla, intelektualac i socijalista, odabran zbog svog nemačkog imena koje je delovalo kao garant da će se uklopiti u suđenje s predviđenim krajem. I dok su njegove kolege bez rezerve prihvatile dodeljene uloge - neki su samo formalno ispunjavali dužnost, a neki su teretili optuženike više nego i sama optužnica, Cistler je odbio da uradi ono što se od njega očekivalo - u trenutku kad se rasplamsavao Prvi svetski rat on je uspeo da u pravnom smislu obori optužnicu protiv mladobosanaca - kaže reditelj i scenarist Srđan Koljević o svom novom filmu, čija se premijera 14. oktobra u Sava centru simbolično poklapa sa datumom kada je u Sarajevu pre sto godina započelo suđenje Gavrilu Principu i pripadnicima Mlade Bosne.

I u ovom filmu, kao i u "Krugovima" koje ste posvetili Srđanu Aleksiću, govorite o univerzalnoj građanskoj hrabrosti individualca. U kojoj meri istoriju čine individualni gestovi?

Individualni gestovi osvetljavaju istoriju, oni su kao moralni stubovi, i upravo zato što su usamljeni i izolovani oni pokazuju šta je ispravno u društvu. U tom smislu služe kao moralni korektivi. Ali, istorija se bavi drugim stvarima, a ne individualnim gestovima. Njima se u suštini bavi umetnost, jer je zadatak umetnosti, između ostalog, pogotovu u ovakvim vremenima, da pronađe te uzorne primerne ljudi koji su heroji i u najtežim i najneočekivanijim situacijama, upravo zato što su retki i što ih je danas tako malo. To je meni bio motiv da uložim energiju i da u opštem mraku svakidašnjice, koja se manje ili više globalno živi, iskopam svetao primer kao što su Rudolf Cistler i mladobosanci. Oni su istovremeno i filmski vrlo uzbudljivi, pošto film voli snažne i neobične ličnosti.

Da li ta moralna suština, koja je danas tako retka i čini se kao eksces, Cistlera i mladobosance čini i modernim herojima našeg vremena?

Oni su apsolutno savremeni heroji. Ta vrsta hrabrosti, nepokolebljivosti i ideala na isti način se doživljava i vrednuje i danas, i možda se, u ovom opštem padu moralnosti i uzornosti, čini samo još vidljivijom i upečatljivijom. To je ono što je za razmišljanje. Mislim da bi danas retko ko mogao da kaže: da, ja bih učinio isto što i Cistler koji je u odbranu mladobosanaca uložio ne samo čitavu karijeru, nego i život, a da se prethodno ne zagleda dobro u sebe. Takvi primeri nam postavljaju moralno ogledalo u kome bi trebalo da vidimo sopstveni odraz, šta je ono što je ispravno, i šta je suština ljudskosti. Crtajući pozitivnu stranu jedne ljudske veličine, mi u filmu "Branio sam Mladu Bosnu" pokušavamo da našim savremenicima postavimo ogledalo u kome će se svaki gledalac, makar dok traje projekcija, zapitati o svojoj suštini. To je jedino što možemo.

Kakav je danas naš odraz u moralnom ogledalu, koliko su vidljivi intelektualno poštenje i intelektualna nekorumpiranost koju su imali Cistler, pripadnici Mlade Bosne i oni koji su ih podržavali, poput Ive Andrića, Ujevića...?

Moralni odraz je ono indivudualno za svakog čoveka, ali mislim da etička i humanistička osnova postoji duboko u našim ljudima, samo je malo prikrivena ili je potisnuta. Možda sam bezrazložni optimista, ali kada se dogodi nešto kao nedavne poplave, onda vidimo da osećaj za solidarnost, za zajedništvo i za nesebičnost nije nestao. Verujem da su se obrazovani i nekorumpirani ljudi koji bi svojim angažmanom mogli da doprinesu dobrim promenama u društvu povukli u "ilegalu", jer građanska hrabrost i poštenje nisu na visokoj sceni. Naprotiv, toliko su često zloupotrebljavani da ljudi više ne žele da budu lakoverni. Mislim i da našu situaciju treba gledati u jednom širem vremenskom okviru - živimo u sadašnjosti u kojoj, u egzistencijalnom smislu, ne znamo šta će biti sutra, i to nas zaista pogađa, dovodi do dezorijentacije ljudi, opšte apatije i nezainteresovanosti. Ali, to vrlo lako može da se promeni.

Šta bi moglo da izazove te dobre, konstruktivne promene u ljudima?
- Kako će do toga da dođe, i šta će da se desi pa da se sve odjednom promeni, ne znam. Uveren sam, međutim, da u ljudima postoji skriveni potencijal. On je uspavan, uljuljkan, anesteziran nesigurnim i teškim životom koji već predugo traje, ali uvek može nešto da se dogodi i da se iz te anesteziranosti probudi nešto što je pozitivno i veliko, a što mislimo da je nestalo. Živimo u burnim vremenima, kao i junaci o kojima govori film "Branio sam Mladu Bosnu", koja su ih stavljala u određena društvena i istorijska iskušenja.

Kako bi Gavrilo Princip danas bio angažovan da je živ?

Borba za socijalno oslobođenje koju su vodili mladobosanci značila je i nacionalnu i kulturnu slobodu, i obrnuto. To su bile neraskidive uzročno-posledične veze. Socijalna strana tog pokreta danas je apsolutno na isti način aktuelna kao i u ono vreme, možda čak još i aktuelnija u ovom današnjem obliku. Zato je priča o mladobosancima univerzalna, i zato u filmu insistiram da se ne govori samo o Gavrilu Principu i atentatu, nego da se iz jednog šireg konteksta govori o celoj generaciji omladine na ovom prostoru. Mlada Bosna, Mlada Hrvatska, Preporod u Sloveniji, bili su deo jednog velikog talasa koji je dolazio iz Evrope. Da su ti mladi ljudi sada živi, bili bi ono što su svi socijalni pokreti u savremenom svetu - borci za socijalnu pravdu, svest socijalno potlačenih da je potrebno izgraditi pravednije društvo, kontrolisati širenje i moć liberalnog kapitalizma, zaustavljati sve veća bogaćenja bogatih i neprestana osiromašenja siromašnih. To su načela za koja se i danas bore napredni ljudi.

gavrilo-princip.jpg
Reuters 

Koliko su današnje mlade generacije na ovim prostorima osvešćene u odnosu na mladobosance?
- Činjenica je da danas na najsuroviji način postajemo žrtve neoliberalizma i da na ovim prostorima gotovo da nema grupa koje su okupljene oko socijalne ideje, ali mislim da taj komformizam ima veze sa "stokholmskim sindromom" - neko vas je doveo u situaciju da budete ekonomski taoci, i umesto da menjate takvu situaciju dešava se psihološka promena svesti i pokušavate da nađete razumevanja za one koji vas drže u tom položaju. To postoji kod dela ljudi, srednja intelektualna klasa je nestala, bori se za egzistencijalni opstanak, ali verujem u mlade i u njihovo buđenje, pošto je moja generacija svoje već "odsvirala".

Da li ta vera u nove generacije potiče iz iskustva koje ste imali sa mladim glumcima upravo radeći na ovom filmu?
- Angažovao sam više od deset debitanata koji su dobili velike dramske uloge i mogućnost da na velika vrata uđu na našu filmsku scenu. Njihova posvećenost, razumevanje ideala mladobosanaca i energija koju su dali, omogućila nam je da realizujemo film. Oni su demonstrirali upravo tu vrstu zanosa, što znači da je potrebno postaviti neki okvir u koji će oni poverovati kao u nešto što je važno i što je vredno idealizma. U ovom trenutku mlade generacije očigledno još nisu prepoznale da takav projekat postoji, ali mislim da će upravo one uspostaviti svoje ideale. Uveren sam da će biti na liniji uspostavljanja socijalne pravde i socijalnog poretka, samo se radi o artikulaciji takve svesti i bunta koji će se dogoditi kad-tad. Bez obzira na to koju će formu uzeti, uvek će biti motivisani ekonomskom i socijalnom nepravdom u kojoj živimo i koja svakim danom postaje sve veća, i siguran sam da je u jednom trenutku više neće prihvatati i tolerisati.

http://www.youtube.com/watch?v=r6swtw_mnV4
Novosti