Na pojedina ostvarenja vlast nije gledala s odobravanjem, pa ih je stavljala u bunker

1. S verom u Boga

Film Mihajla Al. Popovića o stradanju srpske porodice u Velikom ratu nije prikazivan u komunističkoj Jugoslaviji

Scenario i režija: Mihajlo Al. Popović
Uloge: Ðovani Bertoto, Dimitrije Dimitrijević, Jelisaveta Dimitrijević, Boško Gligorijević, Uroš Gnjatović, Slavko Ignjačević...
Žanr: drama, ratni film
Trajanje: 42 min.
Proizvodnja: 1932.

Pojedini delovi filma su sačuvani i, kad ih danas gledamo, uveravamo se da je to bio zaista dobar film. Restaurisan je 1988. godine, kada je s velikim uspehom prikazan na festivalu u Pordenoneu.
Trgovac s kamerom

Mihajlo Al. Popović završio je Trgovačku akademiju i čekao posao u banci kad mu je poznanik ponudio ulogu u jednom patriotskom filmu. Nije imao uspeha kao glumac, ali se zaljubio u film, pa je ostavio bankarstvo da bi postao filmski snimatelj. Neprestano noseći glomaznu kameru sa sobom, snimao je po gradu, ali je želeo je da napravi igrani film. Tako je nastao „Sa verom u Boga“, prema oceni mnogih kritičara, jedan od najboljih filmova snimljenih za vreme Kraljevine Jugoslavije, čak i po današnjim merilima. Ali, pošto je u pitanju nemi film, nastao u vreme kad je publika već potpuno bila navikla na zvučna ostvarenja, ostvario je vrlo malu zaradu.

Njegovo preduzeće „MAP film“ (Mihajlo Al. Popović film) bankrotiralo je, a on je morao da rasproda svu tehniku. Postao je prvi prvi jugoslovenski „slobodni filmski radnik“. Realizovao je veliki broj reportaža i kratkih filmova, pokazujući da je jedan od najboljih snimatelja u zemlji.

Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu nije snimao, ali je nastavio da se bavi filmom odmah po oslobođenju. Snimao je dokumentarne, ali i igrane filmove, između ostalih i „Jutro“ Puruše Ðorđevića.

Stradanje porodice

Tema filma „S verom u boga“ je stradanje jedne srpske porodice u Prvom svetskom ratu, za vreme austrijske okupacije. Reditelj je docnije objasnio da je ideju za ovo delo dobio kad je video ratnog vojnog invalida sa ordenom kako prosi.

Glavni junak, muž i otac porodice, odlazi u rat, gde biva ranjen, a ženu siluju i ubijaju okupatori. Deda uspe da spase tek rođenog unuka, a kad se junak vrati iz rata kao invalid, sačekaju ga četvorogodišnji sin i komšinica koja ga je odgajila.

Godine 1950, odmah po osnivanju Jugoslovenske kinoteke, Mihajlo Al. Popović predao joj je na čuvanje nemontirane rolne svog filma. Ali on i zbog naslova i zbog „srpske tematike“, iako nikakva zabrana nije postojala, nije prikazivan.

Obnovljena verzija premijerno je prikazana na festivalu nemog filma u italijanskom gradu Pordenoneu 1988. i doživela je ovacije. U Srbiji je prikazan na otvaranju obnovljene dvorane Kinoteke na današnji dan, 25. oktobra 1991. godine.

2. Grad

Omnibus reditelja Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca jedini je sudski zabranjen film u bivšoj SFRJ

Scenario i režija: Kokan Rakonjac, Marko Babac, Živojin Pavlović
Uloge: Stole Aranđelović, Slavko Simić, Miloš Žutić...
Žanr: drama
Trajanje: 80 min.
Proizvodnja: 1963.

Zabranjivanje filmova u socijalizmu bilo je pomalo neobično. Ukoliko se film nije dopao nekom političaru, jednostavno nije prikazivan - sklanjan je „u bunker“. Od 1947. do 1991. godine u Jugoslaviji je proizvedeno više od hiljadu filmova, a samo je jedan sudski zabranjen - omnibus iz 1963. godine „Grad“ Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca.

Odluka suda

Za razliku od drugih filmova koji su bili sporni na ovaj ili onaj način, u „Gradu“ nema ni golotinje - na šta su komunisti dugo bili posebno osetljivi - ni političkih provokacija.
Reč je o tri odvojene gradske priče, dosta turobne.

U prvoj je prikazan muškarac koji bezuspešno traga za smislom života i nesposoban je za pravu ljubav. On se upušta u seksualni odnos sa ženom koju sreće, ali za njega je to samo fizički čin, bez trunke emocija, posle kojeg ostaje ponovo usamljen.

U obrazloženju sudske zabrane sadržaj druge priče ovako je predstavljen: „Druga priča ‚Srce‘ prikazuje jednog lječnika (filmu je suđeno u Sarajevu, otud ijekavica - prim. nov.) koji otpraća iz svog stana prostitutku, nakon čega posmatra sebe u ogledalu, naziva sebe budalom, govoreći da treba da se opere. U međuvremenu na ulici, kraj izloga, prikazuje jednog imbecilnog mladića, reklo bi se homoseksualca, koga žene ne interesuju i koji nakon hodanja po ulici dolazi kod doktora u stan pitajući ga kako mu se sviđa njegov novi džemper jer je to uvoz iz Italije. Istovremeno se na trećoj strani prikazuje jedan čovjek osrednjih godina s naočarima koji hoda ulicom teško dišući, da bi na kraju ušao u jedno dvorište puno radijatora, uz jedan od kojih sjeda, povijajući se i dahćući tako da se vidi da taj čovjek boluje od srca.“ (Ovaj citat i citati o drugim filmovima u tekstu, ako nije drugačije navedeno, pozajmljeni su iz knjige Bogdana Tirnanića „Crni talas“.)

Šta je smetalo

Komunistima su svakako smetali i prostitutka, i homoseksualac, i što je džemper iz Italije lepši od našeg, a smetao im je i srčani bolesnik, za kojeg se ispostavlja da je bio kapitalista, a sada je direktor jednog socijalističkog preduzeća, koji je bolest zaradio služeći komunistima.

U trećoj priči grupa siledžija ispod nadvožnjaka u predgrađu Beograda ubija ratnog invalida, dakle partizana.

Pravosnažnom sudskom odlukom bilo je naloženo spaljivanje ovog filma, ali je originalni materijal sačuvan i danas se čuva u Kinoteci.

3. Jutro

Film o mladom poručniku nije prikazivan sve dok mu podršku nije pružio Veljko Vlahović

Scenario i režija: Mladomir Puriša Ðorđević
Uloge: Ljubiša Samardžić, Neda Arnerić, Milena Dravić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Faruk Begoli
Žanr: drama
Trajanje: 84 min.
Proizvodnja: 1967.

Na festivalu u Puli, film „Jutro“ dobio je Veliku srebrnu arenu, a Puriša Ðorđević dve zlatne: za režiju i za scenario. Na festivalu u Veneciji glumac Ljubiša Samardžić osvojio je Pehar Volpi, nagradu za najbolju ulogu, a svetski filmski časopisi pisali su da je „Jutro“ najbolje delo prikazano te godine na festivalu.

Prekaljeni partizan

Glavni junak - partizanski poručnik - ulazi u oslobođeni Čačak. U životu ga zanimaju samo dve stvari - žene i fudbal. Oko njega je mnogo živopisnih likova i vreva: u danima ni rata ni mira streljaju se saradnici okupatora, lete glave... Nad jednom partizankom treba izvršiti smrtnu kaznu, pa pred nju izvode naoružanog zarobljenog Nemca kako bi u času umiranja imala iluziju da je stradala od neprijateljskog metka.

Uprkos nagradama, kritike su bile gnevne: „Kakva je to krajnje nedisciplinovana, nekontrolisana, idejno rasplinuta, anarhična, perverzna rulja koja u ovom filmu ironično, sarkastično, luciferski, gotovo kao pretnju izgovara poruku pred narodom: ‚Izmenićemo duše naših ljudi... ‚ Kakav je to ‚partizanski poručnik‘ koji drugu, kada ovaj govori narodu da je sloboda tu, dovikuje (jer mu to smeta): ‚Nemoj da se dereš! ‚, a na groblju, prilikom sahrane, skrnavi poginulog druga jer mu i taj drug, i tuga na groblju i za njim opet smetaju u njegovom perverznom dijalogu s mladom partizankom od koje jezikom gamena nastavlja da traži da mu se poda i još je pita, pokazujući na sliku mrtvog druga koga sahranjuju: ‚Da nisi i njemu dala? ‚ Odvratno do krajnosti.“

Jutro slobode

U odbranu filma stali su neki mlađi filmski reditelji, ali i pisac Branko Ćopić: „Svak je imao svoje jutro slobode, a mnoga od njih bila su krvavija i tragičnija od Purišinog... Mnoge čistunce vređa lik partizanskog poručnika Smokija (nadimak Ljubiše Samardžića - prim. nov.) koji samo misli na ‚onu stvar‘... Ipak, živjeće ovaj narod uprkos nekim sucima koji ne vole onu stvar.“

Sudbinu filma rešio je jedan od najviših komunističkih funkcionera ondašnje Jugoslavije Veljko Vlahović kada ga je podržao u jednoj javnoj raspravi. Od tada se „Jutro“ povremeno prikazivalo na televiziji.

ČISTUNCI I SMOKI

„Mnoge čistunce vređa lik partizanskog poručnika Smokija (nadimak Ljubiše Samardžića - prim. nov.) koji samo misli na ‚onu stvar‘... Ipak, živjeće ovaj narod uprkos nekim sucima koji ne vole onu stvar“, napisao je Branko Ćopić

4. Rani radovi

Film nije sudski zabranjen, ali nije prikazivan u SFRJ. U svetu je dobio jedno od najvećihpriznanja - Zlatnog medveda

Režija: Želimir Žilnik
Scenario: Želimir Žilnik, Branko Vučićević
Uloge: Milja Vujanović, Bogdan Tirnanić, Čedomir Radović, Marko Nikolić...
Žanr: drama
Trajanje: 87 min.
Proizvodnja: 1969.


Filmu novosadskog reditelja Želimira Žilnika suđeno je zbog „uznemiravanja jugoslovenske javnosti“, sudija je odbio da film zabrani i doneo oslobađajuću presudu, ali „Rani radovi“ godinama posle toga nigde u Jugoslaviji nisu prikazivani. U isto vreme film je imao projekcije u svetu i na Berlinskom međunarodnom festivalu 1969. godine osvojio je glavnu nagradu - Zlatnog medveda.

Glavni junaci filma, tri mladića i devojka Jugoslava, u vreme dok u Beogradu traju studentske demonstracije 1968. godine, napuštaju svoje domove i u „spačeku“ putuju po Jugoslaviji tražeći mesto gde postoji pravi socijalizam i gde u društvu vlada iskrenost.

Mis Srbije

Na tom putu sreću se s primitivizmom i bedom, hapse ih i oni shvataju sopstvenu nemoć. Frustrirani što ne mogu da izvedu revoluciju, mladići odlučuju da ubiju Jugoslavu, koja je svedok njihove nemoći. Pucaju u nju, prekrivaju je zastavom Komunističke partije, pale njeno telo i od cele njihove akcije ostaje samo stub crnog dima koji se diže u nebo.

U vreme snimanja filma tumač glavne ženske uloge Milja Vujanović bila je mis Srbije i iza sebe je imala već nekoliko uloga u kojima se svlačila. To je filmu i pre nego što je bio gotov donelo veliku popularnost. Osim toga, u javnost su procurili delovi scenarija, koji su izazvali polemike. Novine su tako opisivale scenu: „Njih dvoje uvlače se kroz prozor u sobu. Jugoslava ne sme kući, ali neće ni da vodi ljubav s Dragišom. Ipak joj on svlači komad po komad odeće, dok mu ona ‚smiruje nervozu‘ čitanjem nekakvog ne baš mnogo pametnog filozofskog traktata o stidu i revoluciji...“
Autor filozofskog traktata bio je komunistički ideolog Karl Marks.


Gola senzacija

A kad je film prikazan, kritike su bile žestoke: „Sklepati film u kojem će nago telo Milje Vujanović biti glavna senzacija, a sve drugo, i ono što je Žilnik hteo da kaže i ono što je nameravao da kaže pa mu nije pošlo za rukom, sporedno - nije lako! Od blata, trijara, krunjača, sredstava za kontracepciju, neukih seljaka, izmeta, bezrazložnog nasilja i tučnjava, lažiranih i pravih ubistava, hepeninga, skarednih reči, brutalnih scena praviti antiideološku papazjaniju - nije lako!“

Film je izvučen iz bunkera 1982. godine. Sudija koji je 1969. odbio da ga zabrani nikada posle toga nije napredovao u karijeri.

ŽESTOKA KRITIKA

„Sklepati film u kojem će nago telo Milje Vujanović biti glavna senzacija, a sve drugo, i ono što je Žilnik hteo da kaže i ono što je nameravao da kaže pa mu nije pošlo za rukom, sporedno - nije lako! Od blata, trijara, krunjača, sredstava za kontracepciju, neukih seljaka, izmeta, bezrazložnog nasilja i tučnjava, lažiranih i pravih ubistava, hepeninga, skarednih reči, brutalnih scena praviti antiideološku papazjaniju - nije lako“, pisala je kritika

5. Plastični Isus

Zbog poređenja maršala Tita s Hitlerom i ismevanja ovaj film je odmah stavljen u bunker, a autor je osuđen na zatvor

Scenario i režija: Lazar Stojanović
Uloge: Tomislav Gotovac, Vukica Ðilas, Ljubiša Ristić, Mida Stevanović, Adolf Hitler, Ante Pavelić, Josip Broz Tito
Žanr: drama
Trajanje: 100 min.
Proizvodnja: 1971.

Plastični Isus je diplomski rad Lazara Stojanovića na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.

Promene partnera

Glavni junak je Zagrepčanin Tom, koji živi u Beogradu bez novca i bez zaposlenja i pokušava da se bavi filmom. Izdržavaju ga ljubavnice. On ne veruje ni u koga i ni u šta, najmanje u komunizam. Kad ga napusti ljubavnica, šašava Amerikanka, Tom započinje vezu sa ženom čiji je muž u inostranstvu. A kad ga i ona ostavi i izbaci iz stana, useljava se kod sestre njenog muža, koja ga na kraju filma ubija.

Zanimljivo je da je reditelj u filmu iskoristio i autentični snimak s venčanja Ljubiše Ristića, koji je kasnije, dok je film bio u sudskom arhivu, nestao. Očevi i mlade i mladoženje, snimljeni na svadbi, bili su generali JNA, a među gostima su bili i mnogi drugi visoki vojni funkcioneri...

Uz ovu priču, u osnovi nebitnu za film, Lazar Stojanović je, koristeći interesovanje svog glavnog junaka za filmski materijal, u „Plastičnog Isusa“ ubacio snimke ustaša, četnika, Hitlera i Tita i veštom montažom uspostavio poređenje između njih.

Komunističkoj vlasti posebno je zasmetao deo filma u kojem su paralelno izmontirani snimak sa studentskih demonstracija iz 1968. godine, kada milicija brutalno tuče studente u Beogradu, i kada Tom čita jedan Titov govor. Taj nesklad između Maršalove propagande i Maršalove milicije, koja nasrće na omladinu, Tom prati ciničnim smehom.

Zabranjene teme

Posle toga Stojanović pokazuje zbunjenog Tita, samo nekoliko trenutaka pre nego što će održati jedan od svojih „istorijskih“ govora i rasturiti studentsku pobunu 1968. godine. Takvi snimci Tita nikada ni pre ni posle toga nisu emitovani u javnosti.

To je i bio razlog zašto je film bez ikakve zvanične zabrane stavljen u bunker pre nego što je otišao u bioskope, a njegov autor osuđen na zatvor.

Otežavajuću okolnost svakako je predstavljalo i to što su u filmu otvorene do tada zabranjene teme - homoseksualnost i česta promena seksualnih partnera. Takođe, to je prvi jugoslovenski film u kome se pojavljuje go muškarac.

Lazar Stojanović je uhapšen za vreme služenja vojnog roka i osuđen na tri godine zatvora, a politički je proganjan i tumač glavne uloge Tomislav Gotovac. Film je javno prikazan posle pada komunizma, dvadeset godina nakon što je snimljen. Na festivalu u Montrealu 1991. godine dobio je Nagradu međunarodnog žirija i kritike.
PRVI PUT GO MUŠKARAC

Otežavajuću okolnost svakako je predstavljalo i to što su u filmu otvorene do tada zabranjene teme - homoseksualnost i česta promena seksualnih partnera. Takođe, to je prvi jugoslovenski film u kome se pojavljuje go muškarac

6. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji

Zbog oštre kritike režima i iščašenog smisla za humor Josip Broz je odbio da gleda ovajfilm iako ga je dobio na poklon

Režija: Bahrudin Bato Čengić
Scenario: Bahrudin Bato Čengić, Bora Ćosić, Branko Vučićević
Uloge: Dragan Nikolić, Danilo Bata Stojković, Branka Petrić, Milena Dravić, Mića Tomić, Erika Družović, Mija Aleksić, Stole Aranđelović...
Žanr: komedija
Trajanje: 86 min.
Godina: 1971.

Josip Broz Tito bio je veliki ljubitelj filma. Dobijao je na poklon filmove od svih domaćih distributera i postoji tačna evidencija koje od njih je pogledao, a koje nije. Na spisku ovih koje nije hteo da gleda nalazi se i „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bate Čengića, snimljen prema knjizi Bore Ćosića. Ovo delo je otvoreno kritički nastrojeno prema režimu i njegove slabosti tretira sa osobenim, iščašenim smislom za humor.

Paralele

Kritičar, pisac i rođeni brat Veljka Bulajića Stevan o filmu piše: „Tu se, na primjer, u sklopu jedne vulgarne i krajnje primitivne rediteljske koncepcije mogu vidjeti scene u kojima, paralelno sa scenama oslobođenja Beograda od strane partizanskih i sovjetskih jedinica, građani jedan drugom zavlače klistire u zadnjice ili histerične partizanke mašinkama ubijaju djevojke na ulicama, ili komesar siluje izvjesnu otmenu građanku u kadi za kupanje, ili - kao vrhunac te skitske, seljačke i neljudske najezde crvenih hordi - jedna raspomamljena partizanka koja je ‚četiri godine gladovala od onih stvari‘ siluje maloletnog buržujčića, pa, dok se mališa grči i nateže ispod tog ženskog komunističkog Raspućina, preko partizankinog izobličenog lica ide muzika i tekst naše partizanske pesme ‚Bolna leži partizanka Mara‘...“

Možda više od ostalih, tadašnjim komunističkim vlastima pritisak je digla ova scena: u tek oslobođenom Beogradu partizanski komesar u buržujski salon unosi Staljinovu glavu napravljenu od marcipana. On naređuje okupljenima da jedu „Staljinov mozak“. Predratni buržuji, komunistički agitatori, omladinci i komunisti sede oko stola i kašikama zahvataju i jedu mozak iz Staljinove glave!

Spisak

Pomenuti Stevan Bulajić svoj je tekst završio zlokobnom napomenom: „Špica ovakvih filmova mogla bi da posluži i kao spisak imena koje društvo, u ime viših i opštih interesa, mora pozvati na odgovornost!“

Slični su bili i napisi ostalih dušebrižnika, pa je film, iako nikad nije doneta sudska odluka o tome, povučen iz distribucije i u bunkeru je ostao sve do demokratskih vremena.

JEDITE STALJINOV MOZAK

Možda više od ostalih, komunističkim vlastima pritisak je digla scena u kojoj u tek oslobođenom Beogradu partizanski komesar u buržujski salon unosi Staljinovu glavu napravljenu od marcipana i naređuje svima da jedu „Staljinov mozak“

7. WR - misterije organizma

Za neke najbolji domaći film svih vremena nikad nije ušao u komercijalnu distribuciju

Scenario i režija: Dušan Makavejev
Uloge: Milena Dravić, Ivica Vidović, Jagoda Kaloper, Tuli Kupferberg, Zoran Radmilović, Džeki Kertis, Miodrag Andrić
Žanr: drama, komedija, dokumentarni
Trajanje: 86 min.
Proizvodnja: 1971.

Mnogi kritičari smatraju „Misterije organizma“ najboljim domaćim filmom svih vremena. Sniman je u SAD i Jugoslaviji između 1968. do 1971. godine. U Americi je snimljen dokumentarni deo filma, posvećen učeniku Sigmunda Frojda Vilhelmu Rajhu (Wilhelm Reich, otuda WR u naslovu filma), čije su knjige odlukom američkog suda iz 1954. spaljene na lomači. Rajh se bavio psihoanalizom i seksologijom.

Tužna sudbina

U igranom delu filma, koji se prepliće s dokumentarnim, mlada jugoslovenska komunistkinja Milena, sledeći Rajhove ideje, pokušava da ubedi okolinu da, uz klasnu, treba izvesti i seksualnu revoluciju. Ona se zaljubljuje u ruskog klizača Vladimira Iljiča, i ta će joj ljubav doći glave. U isto vreme njena drugarica Jagoda praktikuje slobodnu ljubav i menja partnere.

Njih troje raspravljaju da li čovek može da bude srećan u nesrećnom društvu, a pijani radnik, u tumačenju Zorana Radmilovića, stalno im upada u reč. Na kraju filma Rus klizač, šampion u pravolinijskom klizanju, klizaljkom odseca glavu Mileni.

Takve scene seksa i direktne političke izjave nisu do tada viđene u nekom jugoslovenskom filmu. Film je podigao veliku buru u jugoslovenskoj javnosti, ali i dobio odlične ocene na svetskim festivalima.

Gole devojke

Kod nas, Republička komisija za pregled filmova SR Srbije 1971. odobrila je prikazivanje ovog filma, ali je javni tužilac rešenje odmah opozvao. Da sudbina filma neće biti srećna, moglo se zaključiti još u vreme njegovog nastajanja.

Magazin Fleš zabranjen je zbog reportaže sa snimanja „Misterija“ jer se na jednoj od fotografija „vidi naga žena ispred zida na kojem se nalazi plakat s figurom Lenjina, a ispod plakata druga neodevena žena drži fotografiju Hitlera“. A kad je film bio gotov, u javnosti su prenošene izjave navodnih „prosečnih“ gledalaca. „Ja sam veoma zabrinut da ga vidi neko od mojih bliskih, pa sutra, kad iziđe iz bioskopa, treba da ga sačekuju razgolićeni muškarci ili devojke...“, rekao je jedan. A drugi je bio ljut: „Hteo sam da pitam ko je dao pravo ovom autoru ovde da se izrugiva po jednom Staljinu na jedan drkadžijski način?“ Film je u Jugoslaviji prvi put javno prikazan 1988. u Ljubljani, pa u Zagrebu, i na kraju u Beogradu. Nikada nije ušao u komercijalnu distribuciju.

ZABRANA MAGAZINA

Magazin Fleš zabranjen je zbog reportaže sa snimanja „Misterija“ jer se na jednoj od fotografija „vidi naga žena ispred zida na kojem se nalazi plakat s figurom Lenjina, a ispod plakata druga neodevena žena drži fotografiju Hitlera“.