Najviše kukaju oni koji imaju najmanje razloga za kukanje. Kad vide ko sve kuka, oni što bi baš trebalo da kukaju – ne kukaju. Sramota ih. Sad je u modi da kada ti je nikako, kažeš da ti je super, a kad ti je super, kažeš kako gore ne može biti, kaže Kapetanović

Nijedan razgovor sa banjolučkim pesnikom Borom Kapetanovićem ne može biti – dosadan. Jedan od retkih pesnika koji je i zaista ratovao, Kapetanović danas živi u Mađiru, cinično srećan što je dočekao 60 godina i pravo na borački dodatak.

Kapetanović je, kao i mnogi drugi, u ratu izgubio zavičaj, a kako kaže nije uspeo čak ni u poeziji da ga ponovo rponađe.

"Nisam uspeo. Kad pišem o zavičaju ne nedostaju mi reči, već zavičaj. Osećam se kao riba koja živi na drvetu. Jedno vreme moje jedino žensko društvo bile su krave i gladne mušice po izbegličkim kućama. Taj vagon mraka ne može se fotografisati, niti opisati bez straha i panike. Znao sam: ako je poštenje jedina ozbiljna stvar u životu, onda je pisanje jedina neozbiljna stvar koja je poštena. Ono što sam imao da kažem o ratu, nalazi se u pesmama. Ostalo je čisti višak", kaže pesnik i objašnjava zašto nije mnogo pisao o ratu.

"Niko od nas u rat nije otišao po ordene i medalje, po poni bicikle i kristalne lustere. Niti da se ugoji, niti da se sunča. Niti da se pravi važan u uniformi. Niti zato što smo nekoga mrzeli, veruj mi. U ratu je od suza, pa marak one bile i zlatne, slaba vajda. Onaj koji je one zime video led od ljudskih suza, koji je rov krpio mesečinom, a kopao viljuškom, koji je veliku nuždu obavljao ležeći, koji ti je po najvećem mraku pokazivao sliku deteta i žene, koji je doručkovao minsko polje, ručao kuršume, a večerao vatru iz „brovinga“, koji je, u prikolici teretnog kamiona, išao na front i pevao „Tri livade, nigde lada nema“, koji je svoje sledovanje hrane delio sa izgladnelim psom – on zna da sreća nema ukus mesa, nego ukus rova. Zato sam, kada sam već i pisao o ratu, uglavnom pisao o rovovima".

Kapetanović smatra da je umetnost u Republici Srpskoj ipak stradala.

"Svi pevaju, a poezije nikad manje. K’o ludi Simo u doboš i dame i domaćice, i dimnjačari i drvoseče, sve udarilo u pevaniju. Ali poezije nije cepanje drva. Sekiru u ruke, pa udri. Niti krečenje štale. Četku u ruku, pa maži. Da je do pletenja priglavaka, moja pokojna baba nadmašila bi Šekspira. A kad bi bilo samo do inspiracije i mašte svaka bi učenica Više turističke natpevala Nerudu. Svakoj ucveljenoj udovici koja nešto srimuje skloni smo posvedočiti božanski dar. Prava pesnička olimpijada. Šljamizam. Sa druge strane, svi traže pare da bi postali umetnici. Postanite vi, gospodo, umetnici, pa ćete dobiti pare".

Na pitanje da li trenutno, barem što se kulture tiče, živimo u društvo amaterizma i diletantizma, Kapetanović kaže:

"Najviše kukaju oni koji imaju najmanje razloga za kukanje. Kad vide ko sve kuka, oni što bi baš trebalo da kukaju – ne kukaju. Sramota ih. Sad je u modi da kada ti je nikako, kažeš da ti je super, a kad ti je super, kažeš kako gore ne može biti. Nas ne brine što smo nepismeni, nego što smo siromašni. Ovaj narod teže podnosi ako mu nestane kartica za mobilni telefon, nego sloboda. Ako je i imao nekakav stil života, danas je i bez njega ostao. Verujem da mu je teško. Ali to ne znači da ima pravo da se budaleše", zaključio je pesnik.

(frontal.rs)