SREDNJOVEKOVNA GOZBA: Šta se jelo na dvoru Nemanjića

Mitska viljuška, nije zlatna i skromnog je oblika, artefakt je iz 13. veka i samo jedan od mnogih koji su predstavljeni na izložbi "Gozba" u Galeriji nauke i tehnike SANU.

"Viljuške koje je publika mogla da vidi na našoj izložbi pronađene su u Sopoćanima i po svoj prilici su iz 13. veka. Nema sumnje da ih je mogla priuštiti samo elita", objašnjava autor izložbe Tamara Ognjević, istoričar umetnosti, pisac i gastroheritolog.

U spisima srednjovekovnih autora ređe se nailazi na opise gozbi u enterijeru srpskog vladarskog dvora ili vlastelinskog doma, još ređe se takvi prizori mogu videti u slikarstvu nemanjićke i postnemanjićke epohe.

"Sve do jačanja srpske vlastele, od epohe Stefana Dečanskog, na naslikanim trpezama koje vidimo na našim srednjovekovnim freskama, jedva se identifikuju sadržaji malobrojnih, ali raskošno ukrašenih posuda. Uz obavezan hleb, belu rotkvu, poneki nož i tanjirić, promakne pokoja staklena čaša, zanimljiva viljuška ili pitosi iz kojih se toči vino", kaže Ognjevićeva.

Gozbe su bile samo izuzetno privilegija običnih ljudi. "Raskoš trpeze na kojoj se jede iz zlatnih tanjira, na kojoj se servira i suvo i sveže voće, te kolači i kvalitetna riba iz Dunava, mogao je svojim visokim gostima ponuditi kralj Milutin Nemanjić krajem 13. veka. I tada samo izuzetno i u slučaju izaslanika vizantijskog cara, učenog Teodora Metohita, kome je trebalo pokazati da je dom Nemanjića dostojan braka s vladajućim domom najvećeg carstva ondašnje hrišćanske vaseljene", kaže sagovornica.

Meso je na stolu velmoža dominiralo u doba mrsa, a izvori jasno pokazuju da su se na gozbama Nemanjića mogli naći i plodovi mora, smokva, bademi i pomorandže.

"Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. U planinskim regijama dominira jagnjentina, ali se jela i svinjetina, a useljeno i suvo meso predstavljaju prestižan srpski izvoz u srednjem veku", dodaje sagovornica.

Srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda.

"Sir od kozjeg i ovčjeg mleka je proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo prva „profesija“ čiji status definišu vladarski ukazi i različiti propisi", kaže autorka izložbe „Gozba“.

Ta postavka predstavila je i zanimljivo posuđe iz Starog Rasa, Kruševca i Stalaća, koje su naši preci koristili za pripremu hrane. Hrana se kuvala u loncima i pekla u crepuljama.

"Posuđe za pripremu hrane po pravilu je od keramike, izuzetno se nailazi na gvozdene ili bronzane kotliće kakav je pronađen u Rasu. Staklene čaše i fine boce su luksuz čak i na bogataškim trpezama sve do početka 15. veka", navodi sagovornica.

Luksuzni mobilijar i trpezno posuđe na vladarske stolove despotovine u poznom srednjem veku stiže iz Nemačke, Ugarske i Italije.

"Gozba“ je multimedijalni projekat i prva u nizu izlagačkih aktivnosti proisteklih iz projekta „Živeti prošlost - srpska srednjovekovna gastronomija“, čiji je nosilac Artis centar iz Beograda, a pokrovitelji su Ministarstvo kulture i ICOM.

Pogača iz Rasa
Sastojci:
700 g integralnog pšeničnog brašna
300 g ražanog brašna 
paketić od 30 g kvasca (u rekonstrukciji je naravno korišćen autentičan kvasac, ali pošto ga nema u prodaji dajemo ono što se može naći) 
kašičica meda
malo soli
svinjska mast 
nekoliko većih listova rena ili divljeg zelja.

Priprema:
Pomešati brašno i dodati sve ostale sastojke osim masti, pa uz dolivanje mlake vode umesiti meko testo. Na otvorenom ognjištu dobro ugrejati zemljanu crepulju. Kad je crepulja zagrejana dodati malo masti da se otopi, pa staviti testo i poravnati ga rukom. Pustiti nekoliko trenutaka da se testo podigne, pa ga prekriti listovima rena ili divljeg zelja. Zatim sve zasuti žarom tako da pogača bude potpuno prekrivena. Peći 30 do 40 minuta. Razgrnuti pepeo, pogaču očistiti od lišća, pa je zaviti nekoliko trenutaka u pamučnu krpu da se prohladi.