(VIDEO) Ovo su 7 zvezda narodne muzike u SFRJ

Pojedini pevači koji su imali milionske tiraže obeležili su život u bivšoj Jugoslaviji

2. Toma Zdravković

Najveći boem Jugoslavije ostavio je pesme koje žive i danas, a skoro sve tekstove pisao je sam i sve su bile autobiografske

Najveći boem socijalističke Jugoslavije, čovek koji je opevao svoje najtananije emocije, muzičar koji je za života ušao u legendu ostavio je pesme koje žive i pevaju se i danas.
Toma Zdravković rođen je 20. novembra 1938. u Aleksincu kao jedno od petoro dece u siromašnoj porodici, ali se ubrzo s roditeljima preselio u Pečenjevce, rodno mesto svoga oca, u blizini Leskovca.

U parku

Jedne večeri 1956. godine Silvana Armenulić, tada nepoznata kafanska pevačica, prolazeći kroz leskovački park primetila je na klupi mladića koji se smrzavao. Zapodela je razgovor s njim i saznala da je došao iz sela na audiciju, ali da nije prošao i da sada nema para ni za autobusku kartu do kuće.

Velikodušna, kakva je bila, povela ga je sa sobom, nahranila i muzičare iz svog orkestra zamolila da mu daju nekakav posao. Mladić je tako počeo da se druži s njima, da bi jednom u nekoj kafani s njima i zapevao. Mladić se zvao Toma Zdravković, a ostalo je istorija.

Iz Leskovca docnije prelazi u Beograd, gde je tri godine svako veče od osam do četiri ujutro pevao u „Gradskom podrumu“. Seliće se onda, gonjen svojim unutrašnjim demonima i ljubavima u Tuzlu, Sveti Stefan, Zrenjanin... i svuda će osvajati publiku svojim pesmama.

Vrhunac slave Zdravković će doživeti tek osamdesetih godina, kad mu je zdravlje već bilo ozbiljno ugroženo alkoholom. Pio je do smrti, ignorišući preporuke lekara koji su ga lečili od raka prostate.
Toma Zdravković se ženio čak četiri puta.

Skoro sve tekstove za svoje pesme pisao je sam i sve su bile autobiografske, uglavnom o kafanskom životu i neuzvraćenim ljubavima. To su i danas veliki hitovi: „Da l‘ je moguće“, „Branka“, „Dotak‘o sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“, „Prokleta nedelja“... U beogradskom hotelu „Slavija“ 1969. godine na papiru iz konobarskog bloka, mamuran, napisao je pesmu „Šta će mi život“, koja je Silvanu Armenulić učinila zvezdom.
Dug iz leskovačkog parka vratio je na najlepši način

Prokockao i propio sve

U vreme kad je bio zvezda, za njegovim kafanskim stolom sedeli su akademici, fudbaleri, glumci, profesori univerziteta... Zarađivao je velike sume, ali ih je nemilice i trošio. Preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu, gde je i sahranjen na Centralnom groblju. Kod njega nisu našli ni pare za sahranu, sve je propio i prokockao.

Na dvadesetogodišnjicu smrti u Gradskom parku u Leskovcu, tamo gde ga je srela Silvana, postavljen je njegov kip u prirodnoj veličini, a u Pečenjevcu spomen-ploča na kojoj je njegov stih „Dao sam vam svoju dušu“.

3. Safet Isović

Jedan od najboljih izvođača sevdalinki svih vremena bio je prava zvezda, nastupao je u zemlji i svetu, a nekoliko puta pevao je i Titu

Safet Isović je, prema mišljenju većine muzičkih kritičara i poznavalaca izvornog narodnog melosa, bio jedan od najboljih izvođača sevdalinki svih vremena.

Rođen je 8. januara 1936. godine u Bileći, ali je rat s porodicom proveo u izbeglištvu u Banjaluci. U Sarajevo se doselio 1955. zbog studija na Pravnom fakultetu i u tom gradu ostao je do kraja života.

Prva audicija

Na nagovor drugova prijavio se na audiciju Radio Sarajeva i pošto je prošao strogu selekciju dobio je pravo da snimi dve pesme: „Kad ja pođem iz Sarajeva grada“ i „Kasno prođoh kraj Morića hana“. Prvi put su na Radio Sarajevu emitovane na Dan oslobođenja Sarajeva 6. aprila 1957. godine.

Vreme uspeha Safeta Isovića počinje solističkim koncertom u Domu sindikata u Beogradu 1963. Mnogo docnije pričao je: „Svako sjedište imalo je jedan mali buket ljubičica i moj program. U to vrijeme koncert je značio sjedenje u lijepoj dvorani, s kravatom i leptir-mašnom“.

Pobeđuje na mnogim festivalima i postaje vrhunska zvezda. Pevači su od diskografske kuće dobijali dva odsto, vrhunski četiri, a Safet Isović jedini je dobijao šest odsto od prodaje.

U istom onom Domu sindikata drugom prilikom otkazao mu je mikrofon na reveru dok je pevao uvodnu pesmu prolazeći kroz salu sa 2.000 ljudi. Punim glasom, svojim kristalnim tenorom, otpevao je pesmu bez ozvučenja.

On je sevdalinku učinio pesmom širokih narodnih masa. Snimio je mnogo pesama u duetu s popularnim izvođačima kao što su bili Zaim Imamović, Mile Petrović, Beba Selimović... Gostovao je širom Jugoslavije, ali i u svetu. Krunu tih gostovanja predstavlja koncert u prepunoj operskoj dvorani u Sidneju, jer je bio jedini pevač s prostora SFRJ koji je tamo nastupao.
Nekoliko puta pevao je i Titu.

Ratne godine

Njegovi antologijski snimci su „Đul Zulejha“, „Boluje Hanka Prijedorka“, „Braća Morići“, „Djevojka sokolu zulum učinila“, „Grana od bora pala kraj mora“, „Mujo kuje konja po mjesecu“, „Moj dilbere“, „Kiša bi pala“, „Od sveg me je sačuvala majka“, „Put putuje Latif-aga“, „Haj, kakve Ajka crne oči ima“...

Aktivno je učestvovao u osnivanju Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića, kojoj je lično dao ime. U leto 1992, tokom rata, Isović je bio teško ranjen u svojoj porodičnoj kući u Sarajevu, odakle je transportovan na lečenje u Nemačku. Posle rata vratio se u Sarajevo i nastavio s pevanjem.

U vreme socijalizma snimio je i pesmu o Gavrilu Principu: „Gavrilo, Gavrilo / Mladi junače iz Bosne / Tvojih se djela Gavrilo / Zemljaci tvoji ponose“. Umro je 2. septembra 2007. godine i sahranjen je u haremu Ali-pašine džamije u Sarajevu.

4. Predrag Živković Tozovac

„Najveći šarmer na estradi“ muzikom je počeo da se bavi sa 10 godina, kad je uzeo harmoniku pokojnog oca i počeo da zarađuje

Legenda folk muzike, „najveći šarmer na estradi“, decenijama „najpoželjniji neženja“, Predrag Živković Tozovac rođen je u Kraljevu 22. januara 1936. godine od oca Svetozara Toze Živkovića, po kojem je i dobio nadimak, i majke Budimke. Otac mu je bio prvak Srbije u pevanju za 1932/33. godinu i čuveni harmonikaš. Držao je kafanu u Mataruškoj Banji, a 1941. godine streljali su ga Nemci. Tozovac je odmah posle rata, kad je imao samo 10 godina, na harmonici koja mu je ostala od oca počeo da svira i tako zarađuje za hleb.

Docnije je uzimao privatne časove muzike i tako postao jedan od malobrojnih muzičara tog vremena koji je umeo da čita note. Umeo je da svira na bubnjevima i trubi, ali mu je najdraži instrument ostao harmonika dugmetara.

Čekao na uspeh

Prvu ploču, singl, snimio je 1965. godine, a prvi hit „Ispod lipe, kraj potoka“ dve godine kasnije. Te 1967. snimio je i četiri male ploče sa Silvanom Armenulić.

Do statusa zvezde morao je da čeka sve do 1971. godine, kad na festivalu Pesma leta pobeđuje s kompozicijom „Mirjana“. Sledeće godine taj svoj položaj potvrdio je pobedom na istom festivalu s pesmom „Oči jedne žene“. Tada snima i pesmu „Jeremija“, koju su komunističke vlasti ocenile kao nacionalističku. Posle jednog feljtona u Večernjim novostima, u kojem je ocrnjen kao nacionalista i četnik (za svaki slučaj, dodali su i da je „bahat prema ženama“), sklanja se kod prijatelja u Nemačku. Nijedna redakcija nije smela da objavi njegov odgovor na feljton. Kad se dve godine kasnije, na majčino navaljivanje, vratio, vlasti su mu oduzele pasoš, a Udba je počela da ga maltretira - morao je da redovno odlazi na saslušanja. Tozovac se pismom žalio i Titu, a progon je zaustavljen tek na intervenciju visokog srpskog političara, predsednika Predsedništva Srbije Draže Markovića.

Zaslužni građanin

Najpoznatije Tozovčeve pesme, pored pomenutih, jesu i „Violino, ne sviraj“, „Siroma‘ sam, al‘ volim da živim“, „Uzmi sve što ti život pruža“, „Ovamo, cigani“, „Ti si me čekala“, „Prazna čaša na mom stolu“, „Vlajna“...

Tokom svoje pedesetogodišnje karijere Tozovac je snimio više od 30 singlova i 20 albuma, održao preko 300 koncerata u bivšoj Jugoslaviji, Francuskoj, SAD, Kanadi, Velikoj Britaniji, Austriji, Nemačkoj... Najviše se pamte koncerti koje je održao u Beogradu, u Domu Sindikata, i u Zagrebu, u Dvorani „Vatroslav Lisinski“.

Glumio je i u filmovima „I bog stvori kafansku pevačicu“, „Lov na jelene“ i „Balkan ekspres“, i u TV drami „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“.

U oktobru 2012. uručena mu je diploma zaslužnog građanina grada Kraljeva.

5. Silvana Armenulić

Jugoslovenska Merilin Monro iz siromaštva je stigla do zvezdanih visina, a stradala je u saobraćajnoj nesreći 1976. godine

Nazivaju je jugoslovenskom Merilin Monro zbog lepote, vrtoglavog uspona iz siromaštva do zvezdanih visina, ali i tragičnog kraja.

Skromni počeci

Zilha Bajraktarević (kasnije će uzeti umetničko ime Silvana, po glumici Silvani Mangano iz kultnog filma „Gorki pirinač“, i uzeti muževljevo prezime) rođena je 18. maja 1939. godine u Doboju. Bila je treće od desetoro dece poslastičara Mehmeda Bajraktarevića. Sa 16 godina otišla je kod tetke u Sarajevo i počela da peva po kafanama.

Krajem pedesetih došla je u Beograd i prvo pevala u „Bristolu“, s orkestrom čiji je bubnjar ponekad i pevao, zvao se Predrag Gojković Cune, a onda u „Grandu“. Tu se u nju zaljubio poznati teniser Radmilo Armenulić. Venčali su se 1961, a tri godine kasnije dobili su i ćerku. Te 1964. godine snimila je i prvu ploču, a 1967. imala je i prvi hit „Nad izvorom vrba se nadnela“, ali će još tri godine proći dok ne postane zvezda.

Slavnom će je 1970. učiniti televizijska serija „Ljubav na seoski način“, u kojoj je otpevala pesme Tome Zdravkovića „Šta će mi život bez tebe, dragi“, „Kišo, tiho padaj“ i „Ja nemam prava nikoga da volim“. Ploča s tim pesmama postala je megahit, prodata je u 300.000 primeraka.

Svojom pojavom, načinom odevanja i pesmama izazvala je revoluciju u narodnoj muzici. U modi su bile frizure „a la Silvana“, a stotine novorođenih devojčica širom Jugoslavije nazvane su po njoj.

Za sobom je ostavila i pesme „Da sam ptica“, „Kraj potoka“, „Moj dilbere“, „A što ćemo ljubav kriti“, „Golube, poleti“, „Kapetan Leši“, „Rumena mi ruža procvala“, „Rane moje“, „Srce gori“...

Tragedija

U avgustu 1976. godine iskoristila je gostovanje u Bugarskoj da poseti čuvenu proročicu Vangu. Susret je bio mučan - slepa Vanga je dugo ćutala, a onda je rekla: „Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca...“ Kad je Silvana već bila na vratima, proročica je u transu dodala: „Čekaj, u stvari nećeš moći da dođeš... idi, idi, ako možeš, dođi!“

Silvana Armenulić poginula je 10. oktobra 1976. godine u saobraćajnoj nezgodi na auto-putu Beograd-Niš, kod mesta Kolari. Zajedno s njom poginuli si i njena sestra Mirjana (Mirsada) Bajraktarević i Rade Jašarević, šef Narodnog orkestra RT Beograd, koji je i vozio kola. Lepa Lukić zakasnila je i nije s njima pošla na put.

Silvana Armenulić sahranjena je na Novom groblju. Na dan pogibije sve radio-stanice objavile su vest o tragediji. Ali u TV dnevniku pročitana je samo kratka informacija da je „10. oktobra u saobraćajnoj nesreći izgubio život šef Narodnog orkestra RTB Miodrag Jašarević“. Silvana i Mira nisu ni pomenute. Bile su pevačice narodne muzike i nije im bilo mesto u vestima.

6. Lepa Lukić

Pevačica iz Miločaja bila je zvezda bez koje se nije mogao zamisliti festival ili koncert, pa je zato nazvana kraljicom narodne pesme

U socijalističkoj Jugoslaviji nije bilo organizatora festivala ili koncerta koji nije tražio da nastupi Lepa Lukić! Nudili su basnoslovne sume jer su znali da će im se novac vratiti. Narod je hrlio da je čuje. Bila je nesporna kraljica narodne muzike.

Pevala odmalena

Lepava Mušović rođena je 16. januara 1940. godine u selu Miločaju. Ostala je bez oca kad je imala dve godine. Nju i starijeg brata podizala je samohrana majka, koja je doživela duboku starost i za koju je Lepa bila veoma vezana.

Ljubav prema pevaju otkrila je kad je imala samo pet godina i majka je vrlo rano počela da je vodi na priredbe po seoskim domovima kulture, gde je pevala izvorne pesme.

Svoju prvu ploču, pesmu „Devojče, beli golube“, snimila je 1964. godine u duetu s tada veoma popularnim Gvozdenom Radičevićem, ali je uspeh postigla tek 1967. s pesmom „Od izvora vode dva putića“, koja je brzo postala hit - prodata je u 200.000 singl-ploča. Diskografska kuća PGP RTB odmah je s njom potpisala petogodišnji ugovor i dala joj stan u centru Beograda, uz dogovor da ga otplaćuje od honorara. Ploče su joj se tako dobro prodavale da ga je isplatila za nepunih godinu dana. Ređao se uspeh za uspehom. Nazvana je „kraljicom narodne pesme“. Na Radio Nišu, u „Željama, čestitkama i pozdravima“, njena pesma emitovana je po četrdesetak puta.

Nijedan televizijski program nije mogao da se zamisli bez nje. Za Novu 1970. godinu snimljen je sledeći spot: u prvom kadru, uz zvuke harmonike, vidi se putokaz koji pokazuje dva puta - jedan vodi ka „Alma“, stanici pariskog metroa, a drugi ka trgu „Place du Canada“. U sledećem kadru vidi se Lepa Lukić, koja šeta ispred Ajfelove kule, i čuju se uvodni taktovi „Od izvora dva putića“.

Filmska karijera

Mnoge njene pesme pamte se danas: „Opančići na kljunčiće“, „Ne živi se hiljadu godina“, „Što kapiju nisi sinoć zatvorio“, „Ne pitaj me“, „Oj, meseče, zvezdo sjajna“, „Ljudi, ko zna leka srcu mom“, „Čaj za dvoje“, „Srce je moje violina“...

Igrala je u nekoliko filmova, a najupečatljiviju ulogu ostvarila je u filmu „I bog stvori kafansku pevačicu“ iz 1972. godine.

Iz marketinških razloga lansirana je priča o njenom rivalstvu sa Silvanom Armenulić. Žuta štampa redovno je objavljivala vesti o njihovim svađama, ali su one zapravo bile dobre prijateljice. Od Silvanine smrti, Lepa nije sela za volan automobila. Nije pila ni pušila, jedini porok koji je imala bilo je kartanje.

U vreme dok je pekla zanat, upoznala je prvog muža, direktora jedne kafane u Trsteniku, čije prezime i danas koristi u javnosti, pošto se kao Lepa Lukić proslavila. U međuvremenu, promenila je nekoliko muževa i nekoliko prezimena. Nema dece.

7. Hašim Kučuk Hoki

Ovaj pevač prodao je više od 40 miliona ploča i kaseta, ali je najvećim uspehom smatrao to što je pevao Josipu Brozu Titu

U životu je imao četiri velike ljubavi - žene (imao je 10 brakova), decu (ostavio je 11 dece, šest sinova i pet ćerki), Josipa Broza Tita (dva sina mu se zovu Alija Tito i Dario Tito) i pesmu.

Siromašni

Hašim Kučuk Hoki rođen je 1946. godine u Fojnici, u veoma siromašnoj porodici. U detinjstvu je bio čobanin, a sa petnaest godina prvi put se oženio pastiricom u koju se zaljubio. Godine 1967. otišao je u vojsku, gde je naučio da čita i piše. U rodnom gradu je zbog čistog i snažnog glasa punih četrnaest godina bio mujezin - s minareta je pozivao vernike na molitvu.

Prvu svoju pesmu, tužbalicu za umrlim ocem „Nema te više, Alija“, snimio je 1964. godine, a najveći hit došao je sedam godina kasnije - ploča s pesmom „Nazdravite, drugovi“ („Pijem da je zaboravim“) prodavala se u 50.000 primeraka dnevno - ukupno 13 miliona ploča i kaseta.

Pažnju je privlačio i izgledom nekarakterističnim za tadašnje pevače narodne muzike - sa „bitlsovskim“ imidžom, dugačkom kosom i tamnim naočarima izgledao je „rokerskije“ od mnogih tadašnjih socijalističkih rokera. Godine 1972. našao se u centru nesvakidašnjeg skandala - go do pojasa slikao se za poster tada tiražnog lista Sanja, što je sablaznilo konzervativnu javnost. Treba imati na umu da su u to vreme pevači na festivalima, i zabavnim i narodnim, nastupali u odelima, neretko s leptir-mašnom. Hoki je među narodnjacima prvi postao seks-simbol.

Ukupno je prodao više od 40 miliona ploča i kaseta. Iako je imao blistavu karijeru, najvećim uspehom smatrao je to što je pevao čoveku koga je, govorio je, najviše voleo - Josipu Brozu Titu.

U uniformi Titovog vojnika pevao je od Amerike do Australije, odbijao napade četničke i ustaške emigracije i vatreno branio SFRJ i predsednika.

Osamdesetih se preselio u SAD. Tamo je 1986. godine bio osuđen na zatvorsku kaznu, jer je u isto vreme bio u zakonskoj vezi sa dve žene. Ostao je i bez imovine - kuće, restorana i ušteđevine, ali ga Amerikanci nisu uputili u zatvor, već su ga deportovali u Jugoslaviju.

S Titovom bistom

Po povratku je s Titovom bistom gostovao u televizijskim emisijama i proklinjao ratne zločince koji su „rasturili Jugu“. Voditelji su mu se otvoreno podsmevali. Najavljivao je povratnički album koji nikad nije snimao.

Poginuo je 26. novembra 2002. godine u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd-Subotica, kod Kovilja. Sahranjen je na lokalnom groblju u banatskom selu Sakule, gde je u iznajmljenom stanu živeo sa svojom desetom suprugom i njihovo dvoje od jedanaestoro dece, koliko ih je ukupno imao.