Živote mnogih naših autora obeležile su burne ljubavne avanture

Simo Matavulj

1. Čuveni književnik ženio se dva puta – jednom učiteljicom Milicom Stepanović, a drugi put Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume

Simo Matavulj, rođen 1852. godine, bio je književnik koji je u svom životu i radu spojio tri sredine, ostajući im veran do kraja života - Šibenik, Cetinje i Beograd. Posle neredovnog školovanja i kraćeg boravka u manastiru Krupa, gde mu je stric bio iguman, Matavulj je postao učitelj u Zadru. O svojim ljubavnim prilikama iz toga doba ostavio je zapis u „Bilješkama jednog pisca“: „Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi ‚odzivi‘ bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao.“

Tragedija

Slično je i u Herceg Novom, pa u Cetinju, gde ga vodi posao, ali kad dođe u Beograd, staće na „ludi kamen“. U jesen 1891. tu je upoznao 24-godišnju Milicu Stepanović, učiteljicu Više ženske škole,“plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose“, kako ju je sam opisivao. Milica je poticala iz stare beogradske porodice u kojoj je bilo dosta školovanih ljudi, a kumstvom su bili povezani s Karađorđevićima. Imali su veliku porodičnu kuću iznad Slavije, u koju se pisac doselio posle venčanja februara 1892. godine. Matavulj piše bratu: „... Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči, i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera...“

Ali njegova sreća neće potrajati. Nekoliko meseci posle svadbe, Milica se okliznula u hodniku škole i zbog pada izgubila bebu. Uskoro se razbolela od tuberkuloze i umrla samo nekoliko dana pre prve godišnjice venčanja.

Njena je smrt veoma pogodila 40-godišnjeg pisca, koji je prestao da radi i odao se kafani i alkoholu.

Druga ženidba

Prijatelji, zabrinuti za njegovu budućnost, rešili su da ga ponovo ožene. Upoznali su ga s Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume i udovicom jednog novosadskog trgovca. Bogata, bez dece, dobre duše, i njegovih godina, bila je ono što je potrebno piscu slomljenog srca.

Venčali su se 1900. godine i odmah krenuli na svadbeno putovanje po Evropi: u Budimpeštu, Beč, Minhen, Pariz... Troše novac i uživaju, a kad se vrate u Beograd, useljavaju se u veliki stan u samom centru, u Knez Mihailovoj ulici. Ima poslugu i fijaker s kočijašem. Izdavači Matavulju štampaju knjige, postaje akademik, putuje sa ženom i u Afriku... Osam godina posle venčanja, udarila ga je kap na ulici. Poslednje reči uputio je prolaznicima koji su prišli da mu pomognu: „Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.“ Umro je čim su ga uneli u kuću. Ljubica ga je nadživela dve godine.



Jovan Dučić

2. Slavni pesnik i diplomata bio je zaljubljen u bjeljinsku pesnikinju Magdalenu MaguŽivanović, ali njen otac nije hteo da je uda za učitelja

Jovan Dučić svakako predstavlja jednu od najistaknutijih srpskih pesničkih figura 20. veka. Napisao je veliki broj pesama, u kojima je najčešće opevao ljubav, bol, sreću, smrt, samoću i prolaznost. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.

Dolazak u Bijeljinu

Rođen je 17. februara 1871. u Trebinju, učiteljsku školu pohađao je u Sarajevu i Somboru, a onda se zaposlio kao učitelj. Radio je kao učitelj neko vreme po raznim mestima, a onda došao u Bijeljinu.

Dučić je, kao tek pristigli učitelj, 1893. godine u Bijeljini sreo Magdalenu Magu Živanović, unuku bogatog bjeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bjeljinaca. Svesna svoje lepote, Maga je volela da se poslednja hvata u kolo, kako bi svi na nju obratili pažnju.

Ljubav je planula, a pod Dučićevim uticajem i Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bjeljinska pesnikinja.

Grad je brujao o njihovoj ljubavi, ali Magdalenin otac nikako nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za došljaka koji nema ništa drugo do učiteljsku platu. Patrijarhalno vaspitana, Magdalena nije htela da postupi protivno očevoj volji, ali je smogla dovoljno snage da odbije bračnu ponudu bogatog trgovca koga joj je našao otac.

Kraj njene i Dučićeve ljubavi ubrzale su austrougarske vlasti, koje su u leto 1894. godine mladog učitelja proterale iz Bijeljine zbog zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“.

Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze...

Mnogo afera

Magdalena je poživela osamdeset godina i nikad nije prebolela rastanak s Dučićem. Sve do smrti, 1956. godine, živela je usamljena u kući svoje mladosti. Jedina uteha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.

Zahtevala je da se na njenom spomeniku ukleše: „Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Jovan Dučić je 1907. godine prešao u diplomatiju. Službovao je u raznim evropskim prestonicama, a uoči Drugog svetskog rata odlazi u SAD, gde je i umro 1943. godine.

Nikada se nije ženio, ali su njegov dalji život obeležile ljubavne afere. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.

Zbog skandala sa Antoanet Fogel, koja je imala devetnaest godina kad mu je rodila vanbračno dete, Dučić je - tada je imao 54 godine! - morao da napusti diplomatsku službu u Bernu. Važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije!

Zavodio i otimao verenice

Jovan Dučić važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.



Petar Kočić

3. Pripovedač iz Banjaluke oženio se Milkom Vukmanović, najboljom drugaricom svoje sestre, i s njom proveo ceo život

Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići kod Banjaluke, a pošto je iz gimnazije u Sarajevu izbačen zbog „srbovanja“, maturirao je u Beogradu. Filozofiju je učio u Beču, a po diplomiranju, 1904. godine, vratio se u Bosnu. Na Kočića se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog narodnog ponosa i propovednika društvene pravde. U to vreme izlaze mu i prve zbirke pripovedaka, među njima i najpoznatija „Jazavac pred sudom“.

Narod na prvom mestu

U Banjaluci se pisac, po povratku iz Beča, zaljubio u Milku Vukmanović, najbolju drugaricu svoje sestre Kristine. Svestan svog siromaštva i nesigurne budućnosti, piše joj:
„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“

Venčali su se tajno, u jesen 1904. godine, sat vremena pre ponoći, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu. Iako zaslužan nacionalni radnik, Petar jedva nalazi posao, i to čak u Skoplju, kao profesor jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji. Ali ne zadugo - zbog jednog članka u novinama dobija otkaz, pa se vraća u Sarajevo. Tu im se rodio sin Slobodan, ali će poživeti samo tri godine.

Od 1904. pa sve do smrti Petar Kočić biva hapšen, proterivan, kažnjavan. Većinu vremena je proveo na robiji u Zenici i Tuzli. Milka ga je obilazila, hrabrila i donosila mu hranu.

Platio cenu uverenja

Plaćao je bez roptanja cenu svojih političkih uverenja, ali plaćala je i porodica. U jednom pismu iz 1907. godine Kočić piše: „Coco, ti mene voliš, ja se ljutim na tebe i plačem, mnogo plačem. Ti mene možda za sve kriviš što se desilo sa mnom. Nije to sve moja krivica, jer je sve ovo moralo biti. Ja znam, ti se silno patiš i u sebi proklinješ mene, ali nemaš pravo.“

Takav život ostavio je posledice na njegovo zdravlje. Uoči Prvog svetskog rata u njegovom ponašaju primećeni su prvi znaci nervnog rastrojstva. Smešten je u beogradsku duševnu bolnicu 1914. godine, upravo kad mu se rodila ćerka Dušica. Umro je dve godine kasnije. U poslednji čas našli su nekakve platnene cipele i šajkaču, da ga ne sahrane bosog i gologlavog. Pošto je Beograd bio pod austrougarskom okupacijom, nije bilo pogrebne povorke. Samo je kočijaš iz bolnice izvezao sanduk.

Milka ga je nadživela čitavih pedeset godina, a da nikad nije pomišljala na ponovnu udaju.

Predvideo težak život

„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“, napisao je Kočić Milki.




Vladislav Petković Dis

4. Čuveni pesnik oženio se poštanskom činovnicom Hristinom Pavlović i ljubav s njom ga je preporodila

Jedan od naših odličnih pesnika, rođen 1880. godine, bio je sasvim osrednji đak. Dva puta je padao na maturi, i kao nesvršeni đak dobio je učiteljsko mesto u zabitima istočne Srbije, gde noći provodi pišući poeziju.

Sudbina

Drugi jedan pesnik, Sima Pandurović, ovako je opisao Disov život kad je prešao u Beograd: „Veći deo dana i noći provodio je u - kafani. Nije bio ni gurman ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao... Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan...“

U Beogradu se tridesetogodišnji pesnik zaljubio u devetnaestogodišnju poštansku činovnicu Hristinu Pavlović. Ona će docnije pričati: „Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“

Venčali su se 1911. godine i brak sa ovom mladom i lepom, snažnom i energičnom ženom preporodio je pesnika.

Naredne godine rodiće im se ćerka Gordana, a 1913. Dis odlazi u Balkanski rat. Pošto je bio slabe fizičke građe za vojnika, Dis je, na svoju molbu, u rat poslat kao ratni izveštač.

Tačna godina rođenja njegovog sina Mutimira nije poznata, ali se zna da ih je bilo četvoro kad su se 1915. godine pred Nemcima iz Beograda povukli u Čačak. Pesnik ostavlja ženu i decu u ovom gradu, a sam nastavlja povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, pa u Francusku.

Teška sudbina

Do njega je 1917. godine stigla vest da mu u Srbiji žena i deca gladuju, jer osam meseci nisu primili njegovu platu. Dis je, naime, na Krfu jednog prijatelja ovlastio da prima njegovu platu državnog činovnika, kako bi je dostavljao Tinki. Ovaj je, međutim, novac trošio po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Dis je rešio da iz Francuske pođe za Grčku da te stvari sredi. Pre nego što će se ukrcati na brod, javio se Tinki: „Putujem danas. Da se oprostimo... ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“

Njegove su se reči obistinile na najgori mogući način: Nemci su brod potopili, a sa njim je u Jonskom moru nestao i pesnik.

Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i bio kapetan u četnicima. Likvidirala ga je nova vlast.

Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svog prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno s Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Dis je pratio

„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina?“, pričala je Hristina Pavlović.



Ivo Andrić

5. Naš jedini nobelovac buran ljubavni život krio je iza maske uzdržanosti, a najveća ljubav bila mu je supruga Milica.

Najuspešniji naš pisac i dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andrić, rođen 1892. godine, ostvario je i veoma zapaženu karijeru u diplomatiji: decenijama je predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju u inostranstvu, a uoči Drugog svetskog rata bio je i pomoćnik ministra inostranih poslova. Otuda, valjda, i sposobnost da svoj buran ljubavni život krije iza maske uzdržanosti i unutrašnjeg mira.

Veza s kumom

Istoričari književnosti detaljno su istraživali njegovu biografiju i povezanost realnih žena sa junakinjama njegovih pripovedaka i romana. Iako se kasno oženio, u 66. godini, celog života, od studentskih dana u Krakovu, u Poljskoj, imao je prijateljice i ljubavnice. A nekad tek samo erotske veze, bez ikakvih emocija.

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Odlazeći 1925. godine na put, Krklec je zamolio Andrića da mu čuva porodicu. Kad se vratio, na pitanje da li ih je Andrić obilazio, Siđuška mu je odgovorila da nije, ali su deca rekla da je kum stalno dolazio. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić. Jedan drugi bračni trougao, međutim, obeležio je ceo njegov život.

Milica Babić, sedamnaest godina mlađa od Andrića, iz imućne porodice, školovana u Beču, bila je s početka 1931. godine postavljena za kostimografa Narodnog pozorišta. Godine 1933. udala se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca, sekretara Centralnog presbiroa, vladine službe koja se bavila propagandom i prikupljanjem obaveštenja.

Nerazdvojna trojka

Ivo Andrić i Nenad Jovanović bili su dugogodišnji prijatelji, a kad je pisac 1939. postavljen za našeg ambasadora u Berlinu, izdejstvovao je da Jovanović bude postavljen za atašea za štampu u ambasadi. Milica je u Berlinu bila modni dopisnik Politike. Nema pouzdanih podataka o vremenu kad su Milica i Ivo postali ljubavnici, ali se zna da je ova trojka bila nerazdvojna. Sam Andrić reći će kasnije kako već tada nije mogao bez Milice.

Nenad je po povratku u Beograd 1943. kao rodoljub bio uhapšen i sproveden u logor Dahau, gde je bio zatočen do kraja rata. Umro je 28. februara 1957, a u decembru 1958. Milica se udala za Ivu Andrića.

Njihov skladan brak - bila je uz njega i 1961. godine u Stokholmu, kad je primao Nobelovu nagradu - trajao je deset godina. Milica je iznenada umrla 1968. u njihovoj kući u Herceg Novom. Počiva na Novom groblju u Beogradu, nedaleko od mesta gde će sedam godina posle njene smrti biti položena urna Ive Andrića.

Kako dođe, tako i ode

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić.


Meša Selimović

6. Iako se 1943. oženio devojkom iz mladosti, slavni romanopisac se u to doba zaljubio u Darku Božić, s kojom je bio do kraja života

Čuveni pisac Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli, tu se po okončanju školovanja zaposlio kao profesor u gimnaziji, i tu se zaljubio u Desanku Đorđić, koja je predavala gimnastiku, inače devojku iz ugledne srpske porodice. Majka i braća usprotivili su se njegovoj nameri da se Desankom oženi, i to ne zato što je druge vere, već zbog toga što je bila - gimnastičarka!

Venčanje u partizanima

Meša i Desanka zato će se venčati tek 1943. godine, kad su se našli u partizanima. Dve godine kasnije, u Beogradu, gde je Selimović premešten po partijskom zadatku, rodila mu se ćerka Slobodanka.

I upravo tih dana kad je postao otac, Meša Selimović upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, udatu za oficira iste te vojske koji je nestao negde u zarobljeništvu. Među njima je odmah planula ljubav.

Meša sve više vremena provodi kod ljubavnice, zapostavljajući ženu i tek rođenu ćerku.

Jedne večeri, skoro pred ponoć, izašao je iz stana sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša, i molila da se vrati... Preselio se kod Darke, a ostavljena Desanka prijavila ga je pretpostavljenima što je „otišao od kuće i živi nevenčano s bivšom buržujkom“. Po običajima tadašnjeg vremena, formirana je komisija da istraži njegov slučaj, on je saslušavan, i na kraju, 1947, isključen iz Komunističke partije. S novom ženom prelazi na rad u Sarajevo, dobija dve ćerke, Mašu i Jasenku, a u Beograd će se svi vratiti 1973. godine. U Bosni je nekoliko godina bio bez posla.

„Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen...“, govorio je o tim danima.

Najveća podrška

Pisao je noću, a Darka je uvek bila kraj njega u sobi, budna, heklala je ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Njoj je posvetio svoj najpoznatiji roman „Derviš i smrt“, i o njoj je napisao u „Sećanjima“: „Da ona nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“.

Dok je 11. jula 1982. godine uveče gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija - Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao - smrt. Darka Selimović umrla je 1999. godine.

Inspiracija

„Da ona (Darka) nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“, napisao je Meša Selimović u „Sećanjima“.




Dobrica Ćosić

7. Književnik i političar od 1947. bio je u braku s Božicom Đulaković, ali je imao i vanbračnu avanturu sa Božanom Jovanović

Predsednik Jugoslavije, „otac nacije“, sigurno književnik koji je imao najveći uticaj na društvena i politička zbivanja u zemlji, rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 1921. godine. Odatle je otišao u partizane, a iz partizana će izaći kao član Komunističke partije i omladinski funkcioner. U Beogradu će se 1947. godine oženiti Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz rodne Velike Drenove, koja mu se obećala još uoči odlaska u rat 1941. Sedam godina nakon venčanja, dobili su ćerku jedinicu Anu.

Kritika

Božica će posle diplomirati istoriju umetnosti, ali će ceo život podrediti stvaralaštvu svog muža. Jednom prilikom Ćosić je rekao: „Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu.“

Pisac je priznavao da se često savetovao s njom.

U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu pričao je: „Ona je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“

Ultimatum i odluka

Ali u ovoj ispovesti, priznao je, takođe, i da nije bio veran svojoj ženi, i da je nekoliko puta pomišljao da je napusti. Božici je, međutim, priznao samo jednu svoju avanturu: da je pedeset i neke godine započeo ljubavnu vezu s Božanom Jovanović, kostimografom Narodnog pozorišta, sestrom glumice Jelene Žigon i ženom velike lepote i talenta.

Božica mu je rekla: „Ako nekoga više voliš, idi!“, ali on nije otišao.

U ispovesti Hudelistu Ćosić je bio dosta grub dok je objašnjavao takvu odluku: „Znao sam da mi je ovo s Božicom život, a da Božana nema takve osobine, iako je lepša i uzbudljivija seksualno i ne znam kako... ali da nema vrednosti i nema kapacitet kulturni i intelektualni, ženski, ravan Božici. Niti tu odanost.“

Iskrena ljubav

Božana, jedanaest godina mlađa od pisca, dva puta se udavala, u drugom braku rodila je sina. Ćosić je pričao da su vodili ljubav u njenoj kući, ali nije otkrio do kada je njihova veza trajala:
„Ta žena je bila moja iskrena ljubav i mi smo i danas prijatelji... Vrlo se uvažavamo i poštujemo.“

Božica je umrla 2006, a Dobrica Ćosić 2014. godine.
Božana Jovanović i danas živi u Beogradu.

Oštra i jasna

„Božica je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“, rekao je Ćosić.

Sledeće subote: 7 lažnih heroja iz inostranstva