Nasilno ponašanje mališana: Ne osuđujte dete, pomozite mu!

Ovaj tekst je preuzet sa sajta Yumama.com

Kada razmišljamo o vršnjačkom nasilju, često se fokusiramo samo na posledice, pre svega na žrtvu, pri čemu se izostavljaju pitanja koja se tiču deteta koje vrši nasilje. Šta ono oseća kada se tako agresivno ponaša?

Dete koje vrši nasilje ne plaši samo vršnjake i roditelje, već i samo sebe. Veoma je zastrašujuće imati tako intenzivna osećanja sa kojima dete ne zna šta da uradi, kako da ih se reši. Roditelji se u ovakvim situacijama mogu osetiti ranjivo i osramoćeno zbog ponašanja deteta, zbog čega ih često drugi roditelji doživljavaju kao nezainteresovane i nesaradljive. Međutim, trebalo bi da zamisle kako se tek dete oseća. Iako je odgovornost deteta da se ponaša prikladno, postoje načini na koje roditelj može podržati dete u tome.

Kao što smo ranije navodili, nasilje predstavlja finalni akt agresivnosti. Dete može biti agresivno na različite načine, pored verbalnog, koje se uglavnom sastoji od omalovažavanja i ismejavanja, može se, kao vrhunac besa, javiti i fizičko nasilje.

Šta uzrokuje nasilno ponašanje kod dece?

Brojna istraživanja su pokušala da daju odgovor na pitanje zbog čega se dete nasilno ponaša. Glavni zaključak je da postoje više faktora koji mogu uticati na neželjeno ponašanje deteta:
1) Ranije agresivno ili nasilničko ponašanje deteta;
2) Izloženost nasilju u kući, kao i u medijima;
3) Genetski faktori, kao i oštećenje mozga ili povreda glave;
4) Kao posledica fizičkog ili seksualnog nasilja nad detetom;
5) Kombinacija različitih stresnih socio-ekonomskih faktora u porodici (razvod, nezaposlenost, samohrani roditelji...);
6) Korišćenje droge i/ ili alkohola.

Čini se da su neki od navedenih faktora u „nadležlnosti“ roditelja. Uzmimo za primer nasilje u kući. Kako roditelj može zadržati kredibilitet i kako se može shvatiti ozbiljno poruka „nasilje nije ok“, ukoliko ga sam roditelj primenjuje? Recimo da tata tuče mamu pred decom ili „samo“ decu. Setićete se odmah primera sa pušenjem. Zašto bismo poslušali roditelje i ne bismo krenuli sa pušenjem, kao što nam to govore, ukoliko su sami pušači? Batine su sada veoma aktuelna tema, ima mnogo razloga za i protiv. Međutim, bez objašnjenja i razgovora, kazna nema smisla, ne dovodi do promene ponašanja.

Kako roditelji mogu prepoznati elemente nasilja kod svog deteta?

Znakovi koji mogu ukazivati na to da je dete agresivno i da se ne ponaša primereno su:
1) Ekstremna iritabilnost;
2) Intenzivan bes;
3) Ekstremna impulsivnost;
4) Niska tolerancija na frustraciju.

Čini se da je najveći problem u primećivanju ovih znakova upravo otpisivanje. Najčešće se ponašanje deteta opravdava time da je to faza i da će proći. Na taj način dete ne dobija adekvatnu i pravovremenu pomoć, što može kasnije dovesti do brojnih posledica.

Kako pomoći detetu i sprečiti dalje nasilje?

Kao što je već navedeno, otpisivanje ozbiljnosti situacije ili njeno minimiziranje u ovom slučaju nije nikako preporučljivo. Problem postoji, pitanje je samo kako sada postupati.

Stručna pomoć
Ukoliko roditelj uviđa da njegovo dete vrši nasilje, trebalo bi da se konsultuje sa psihologom. Rani tretman od strane obučenog profesionalca može biti od velike pomoći. Uglavnom su ciljevi terapije kontrola besa, izražavanje besa na adekvatan način, učenje odgovornosti za vlastite postupke i prihvatanje posledica (uzročno posledične veze).

Pomoć roditelja
Pored pružanja stručne pomoći i sami roditelji se mogu uključiti u rešavanje.

Bitno je da se dete ne osuđuje zbog svog postupka, sa izjavama poput „Za to nema izgovora! Ti si loše dete!“, pri čemu se situacija samo potvrđuje, bez mogućnosti da se dalje nešto uradi povodom toga ili sa tim. Činjenica je da je uradilo nešto loše, ali bitno je da dete ima dovoljno poverenja da može da sa roditeljima popriča. Pritom, uključenost i doslednost roditelja je neophodna. Ukoliko roditelj nedosledno, bez kontinuiteta, pokušava da „nauči dete pameti“, velika je verovatnoća da će biti zbunjeno. Pretpostavka je da dete ne zna kako da izađe na kraj sa intenzivnim osećanjima, zato je neophodno da roditelj pruži više opcija. Značajno je da postoji više od jedne opcije za rešavanje problema sa besom jer dete onda može da bira šta će tada raditi, dakle preuzima odgovornost. Zato bi bilo dobro da u tome roditelji budu kreativni, ali isto tako i da dete ravnopravno učestvuje, da smišlja načine koji bi mu u tom trenutku bili od pomoći. Ravnopravnost u pronalaženju rešenja je bitan deo odgovornosti i učenja uzročno posledične veze, koja je verovatno u slučaju nasilja slabije zastupljena.

Ukoliko dete ispoljava bes u kontaktu sa roditeljima, na primer dere se i baca stvari po kući, bilo bi dobro da se da „pauza“. Sa obzirom da u tom trenutku, dete nije u stanju da uvidi posledice i eventualne okidače, najbolje je da se recimo dete odvede u neku neutralnu prostoriju bez mnogo detalja i da sedi samo deset minuta, sa ciljem da razmišlja o svom postupku. Naravno, neophodno je da to usledi odmah. Nakon toga roditelj može razgovarati sa detetom o okidačima za taj konkretan postupak. Ako je napravilo materijalnu štetu, da bi uvidelo da svako delo ima posledice, bilo bi veoma korisno ugovoriti kako će nadoknaditi štetu (to recimo može biti ukidanjem dela džeparca ili čišćenjem prostora gde je napravljena „scena“).

Na kraju, možemo uvideti kompleksnost ovog naizgled drskog ponašanja. Bitno je da roditelji razumeju da i samo dete ima probleme čim pribegava nasilju, bilo da je reč o problemima u ponašanju ili načinu nošenja sa stresom. Neophodno je uviđanje problema i njegovo rešavanje na više načina. Samo rad sa psihologom nije dovoljan, neophodna je uključenost i pomoć roditelja.

Sa sajta Yumama.com preporučujemo još:

Vaspitni stil prilagođen agresivnom detetu

Šta sve brine majke dečaka tinejdžera

Kako pomoći detetu koje je žrtva vršnjačkog nasilja

Greške u roditeljstvu: Ne štitite preterano svoje dete

Da li je moje dete hiperaktivno ili samo nemirno?