MEMOARI MAJKE NA SAMRTI: Nisam svetica, ali ne želim sažaljenje!

Videla sam sebe kako odlazim crnom limuzinom sa fantastične žurke na kojoj se svi ludo provode. Sećam se svog supruga Bilija kome je srce bilo potpuno slomljeno, priča Kejt

Sa 34 godine dijagnostikovan joj je agresivni kolonalni kancer koji nije mogao da se leči i Kejt je umrla tiho u svom domu 25. decembra 2014.Dok je bolovala rešila je da napiše knjigu, kao poklon samoj sebi. U svojoj knjizi ostavila je zaveštanje po kojoj bi je pamtili, koje nije želela da ispuni patetikom niti da podseća na konvencionalne memoare obolelih od kancera. Zapravo, ona je želela da poslednjem poglavlju njenog života da poseban smisao. „Kada su mi rekli da bolujem od neizlečivog oblika kancera nastupila je agonija. Sećam se reči koje su me prožimale: „Ne još, ne još, ne sad, nikako”. Videla sam sebe kako odlazim crnom limuzinom sa fantastične žurke na kojoj se svi ludo provode. Sećam se svog supruga Bilija kome je srce bilo potpuno slomljeno. Moji blizanci, predivni dečaci, kojima je srce bilo slomljeno zbog saznanja da mama više neće moći sa njima da ide na plivanje.

To je razorilo njihov svet. Sasvim. Šta se onda dogodilo?Nisu me savladale ni tuga ni agonija, ali su postale sastavni deo moje ličnosti.Deo mene. Nakon nekog vremena, raspoloženje mi se vratilo. Prosto svi smo se vratili u tok normalnog života i svakodnevnih aktivnosti i potisnuli brige i muke.Naučila sam da živim sa svojom „Ahilovom petom”, a ispostavilo se da je joga najbolji način da se skrenu misli sa loših stvari i usmere na one dobre. I kongitivno biheviorna terapija. Češće sam odlazila u obližnju šumu i klečala dozivajući Boga. Razgovarala sam sa Njim, a on mi je pružio ruku.

Mogla bih bilo kome da se žalim, ali me niko ne shvatio. Niko ne bi razumeo onu dubinu emocija kroz koje sam plivala svakog dana. Na kraju bih se udavila u njima.Zato sam odlazila u prirodu i plakala sama. Svi moji prijatelji, moja porodica, familija…svi smo se nadali da će lekari ipak pronaći rešenje, vapili smo za nekim tračkom nade. Ipak, ne.Kažu mi da izgledam sjajno, iako znam da nije tako. Molim vas, nemojte me tretirati kao sveticu koja napušta svet za koji se toliko žrtvovala. Ja nisam to.

Nemojte se ponašati prema meni kao da odlazim. Kao da je ovo poslednji zajednički trenutak u kome boravimo zajedno.Cenim podršku, ne sažaljenje. Zatečena sam količinom emocija I ispovesti kojom me ljudi obasipaju. Razgovaraju sa mnom o svojim majkama, sestrama, deci. Otvaraju mi svoje dubine, sasvim iskreno I bez rezervi.Tu sam da vas saslušam, ali vapim za lepim vestima. Želim da čujem kako ste dobili bolji posao, da ste se zaljubili. Nikada me nisu toliko interesovale trijailnosti kao sad.Želim da slušam o onim marginalnim likovima I situacijama sa kojima se susrećete u prodavnici dok stojite u redu. I ja ću vama pričati o svojim nebitnim stvarima. O tome kako imam buckaste butine I kako sam opčinjena čokoladicama.

Osećam se kao da mi je dozvoljeno da kršim pravilaPolako uklapam fragmenete svog života I prisećam se svih divnih ljudi koje sam upoznala. Sva pisma koja sam dobila u životu. Reči. Slike. Sećanja. Ljubav.Tiho govorim u sebi: sve će biti dobro, sve će doći na svoje mesto…

(Žena Blic)