(VIDEO) 7 pop zvezda bivše SFRJ (II deo)

Pojedini pevači zabavne muzike bili su omiljeni i u zemlji i u inostranstvu

2. Dragan Stojnić

Pevač čiji je zaštitni znak pesma „Bila je tako lijepa“ najveću popularnost uživao je na početku i na kraju karijere

Njegova je karijera na neki način bila čudna - najveću popularnost uživao je na početku i na kraju. Između su se smestile decenije tokom kojih su ga obožavali ljubitelji šansona, a njih na ovim prostorima nije bilo bogzna koliko.

Selidbe
Dragan Stojnić rođen je u Beogradu 1937. Posle rata cela porodica se zbog očevog posla preselila u Banjaluku, pa u Sarajevo. Tu će Dragan upisati studije italijanskog i francuskog jezika. I ko zna kakav bi mu životni put bio da nije morao da ponovi godinu na fakultetu.

Mogao je da bira - da odustane od nauke, da ponavlja, ili da se prebaci na fakultet u Skoplju, i posle jednog semestra vrati se u Sarajevo i nastavi kao da ništa nije bilo, zahvaljujući razlici u programima i nekim rupama u zakonu. U Skoplju je, međutim, učestvovao u popularnoj televizijskoj emisiji „Pokaži šta znaš“, preteči današnjih „Talenata“ i „Zvezda“, i pobedio. U ono doba socijalizma, kad je gramofon bio retkost, a o nekoj „jačoj“ tehnici za reprodukovanje zvuka da i ne govorimo, igranke su priređivane uz živu svirku. Zbog toga je potražnja za pevačima bila ogromna, pa je Dragan Stojnić brzo počeo da živi od svog glasa. Na povratak u Sarajevo je zaboravio...

U glavni grad BiH vratiće se tek posle vojske i zaposliti kao spiker na radiju! Tokom celog života Dragan Stojnić oklevao je da svoju egzistenciju veže samo za nesigurnu karijeru pevača... Naravno, od sudbine niko nije pobegao, pa ni on nije prestajao da peva. Učestvuje na festivalu Mikrofon je vaš ‚64. i u finalu osvaja prvo mesto sa pesmom „Bila je tako lijepa“, prepevom pesme s kojom je Francuska pobedila na Evroviziji godinu dana ranije. Ta će pesma ostati Stojnićev zaštitni znak tokom 40 godine njegove pevačke karijere.

Kralj šansone

Narednih godina snimio je niz francuskih šansona u prepevima naših pesnika, kao i neke pesme domaćih autora, rađene u tom maniru. I ustoličio se kao jugoslovenski kralj šansone. Poput ostalih jugoslovenskih muzičkih zvezda tog doba, takmičiće se na domaćim festivalima i odlaziti na višemesečne turneje po Sovjetskom Savezu, a slobodno vreme trošiće u kafanama. Ipak, za razliku od ostalih pevača, on se najviše družio s glumcima.

Zasnovao je porodicu i raskrstio s kafanskim životom, ali od muzike-sudbine nije mogao da pobegne.
„I dok sam radio ka službenik, pesma mi je bila tiha patnja! Ništa bolje ne umem da radim nego da pevam“, pričao je docnije.

Godine 1981. na tržište je plasirana kaseta s najvećim hitovima Dragana Stojnića: „Bila je tako lijepa“, „Vino i gitare“, „Maestro i violina“, „Živjela je na sunčanoj strani ulice...“ Od 1984. godine do kraja života svakog 8. marta održavao je koncerte u Domu sindikata. Umro je 2003.

3. Arsen Dedić

Za njega kažu da je najbolji pesnik među pevačima i najbolji pevač među pesnicima

Najbolji pesnik među pevačima i najbolji pevač među pesnicima! Njegovim smo stihovima zavodili - onaj ko je napamet znao „Ne daj se, Ines“ nikad nije morao da spava sam, takva je to pesma, i takve su devojke bile...I uz njegove pesme bili ostavljani - „Tebi je lako reći idem...“

Studije i izbor

Arsen Dedić rođen je u Šibeniku 1938. Otac mu je bio pravoslavni Srbin, starinom odnekud iz Kuča, majka Hrvatica, katolikinja. Završio je srednju muzičku školu u Šibeniku i došao u Zagreb, bez određene ideje šta bi mogao da studira - slikarstvo, scenogarfiju, pravo...

Odlučio se za ovo poslednje, ali te studije nije završio. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji.
Dosta dugo posle toga još verovaće da je njegov životni poziv komponovanje ozbiljne muzike. Ali od nečeg je trebalo da se živi, pa je prvo svirao flautu u džez orkestru, onda i svirao i pevao u pop grupama, pa počeo da komponuje...

Tada su kompozitori svoja dela slali žirijima festivala, a ovi ih odbijali, ili dodeljivali pojedinim pevačima ako zadovolje njihov ukus. Kompozicije Arsena Dedića su odbijali.

I onu besmrtnu „Moderato kantabile“, čiji su stihovi „Reci da li ćeš noćas moći ostavit sve, svoju kuću, navike, ljude... i poći a ne znati gdje“. Nekoliko puta!

„Pazili su da ne prođe nešto od privatnosti i osobnosti koju sam, kao kantautor, nagovještavao, i iz čega su kasnije, normalnim tokom izlazili Bora Đorđević, i Zoran Predin, i Đole Balašević, i Andrej Šifrer. Jer, ja sam prvi bio ružan! Pevači su bili lepi i jako su pevali - jedino sam ja bio ružan i tiho pevao!“

Ipak, kad se jednom probio, postao je jugoslovenska zvezda. Publika mu je poverovala. Nismo tad znali da su njegove ljubavne pesme istinite, ali smo to osećali...

Protiv rata

Skoro je u jednom intervjuu, na primer, rekao da je glumica Božidarka Frajt bila njegova najveća ljubav pre Gabi Novak: „I danas smo prijatelji.

Ona je dete s Kozare, bila je u ustaškom dečjem logoru u Jastrebarskom. Nije znala niti kad je rođena, pa je kasnije svoj rođendan slavila kad je i meni rođendan. Tako smo živeli.“ Gabi Novak, pevačica, partnerka je Arsena Dedića od 1970.

U vreme raspada SFRJ, svojim javnim istupima svrstao se u manjinu koja se protivila ratu.

Pevao o svom životu

Arsen Dedić ima toliko dobrih pesama da se svaki pokušaj njihovog navođenja u ovakvom tekstu svodi na lični izbor: „Čovjek kao ja“, „Kuća pored mora“, „Sve što znaš o meni“, „Vlakom prema jugu“, „Tvoje nježne godine“, „Devojka za jedan dan“...

Dodajmo i Arsenove najličnije stihove iz pesme „Moj stari“ - „Malo zato što nam prija, i da suze ne poteku, popit ćemo još po neku moj stari i ja...“

4. Radmila Karaklajić

Pevačica iz Beograda bila je prava superzvezda u SSSR, gde je njena ploča prodata u čak 1.200.000 primeraka

Glavnu žensku ulogu u „Belom odelu“ Lazara Ristovskog igra Radmila Šogoljeva. Ova Ruskinja, kao i hiljade drugih njenih sunarodnica, srpsko ime dobila je po Radmili Karaklajić, pevačici koja je u drugoj polovini prošlog veka bila superzvezda u Sovjetskom Savezu.

Radmila Karaklajić rođena je 1939. u Beogradu. Škola, studije engleskog jezika, pevanje u Kulturno-umetničkom društvu Krsmanac... Sve je išlo po redu, onako kako treba da ide u životu vredne i lepo vaspitane devojke. Darko Kraljić inspiraciju za svoju čuvenu pesmu „Devojko mala“ našao je u platonskoj naklonosti prema Radmili.

Anđelina

A onda je Radmila 1964. napisala tekst na popularnu melodiju američkog kompozitora Luisa Prime. Pevala je „Osmeh sunca budi grad, dok sa rive čujem glas, Anđelina, Anđelina, zovu me na rivu s njima...“ i zaludela Jugoslaviju. A i šire - ploča sa pesmom „Anđelina, zumba, zumba“ u SSSR prodata je u 1.200.000 primeraka!

U to vreme, u jeku Hladnog rata, naši pevači su za Ruse bili ono što su za nas američki rokeri. U međudržavnom aranžmanu grupe od po dvadesetak muzičara odlazile su na višemesečne turneje, a najpopularniji su bili Đorđe Marjanović i Radmila Karaklajić.

Nije da je nije tražila i druga strana - imala je potpisan ugovor sa producentom u SAD o gostovanju koje bi trajalo 18 meseci, ali Amerikanci njenom tadašnjem mužu, jer je bio član Saveza komunista, nisu hteli da daju vizu. Između muža i uspeha u Americi, izabrala je muža. U SAD će, međutim, ipak pevati početkom osamdesetih godina. Ruski Jevreji, koji su u međuvremenu emigrirali iz SSSR, organizovali su joj turneju. A sovjetska misija u UN omogućila joj je da peva u svečanoj sali ove svetske organizacije.

Međutim, koliko god da je postizala uspehe na strani, u Jugoslaviji se susretala sa spletkama i zavišću kolega. Nije dala na sebe, zbog nepravedne diskvalifikacije sa jednog festivala, išla je čak i na sud!

Zavist kolega

Pevači koji su u Jugoslaviji važili za veće zvezde od Radmile, na turnejama u SSSR dobijali su po 15 minuta da pokažu šta znaju, a za nju je bilo rezervisano poslednjih 60 minuta. Jednom su je 11 puta zvali na bis! E kad se vrate u Beograd, te njene kolege pričale su kako im ona tamo kvari ozvučenje, da ih sabotira... „To im je bilo objašnjenje za javnost zašto sam ja toliko odskočila od njih. A bila sam mlada, zgodna, pevala sam moderne stvari, pevala sam dobro jer tamo ne može da prođe loš pevač“, prisećala se tih dana skoro u jednom intervjuu. Dodajmo da je Radmila Karaklajić u SSSR prva na sceni nosila haljine sa šlicevima, odnosno da joj je scenski nastup bio maksimalno erotizovan - onoliko koliko je to u „prvoj zemlji socijalizma“ bilo moguće.

Pre dve godine u Beograd je dolazila ekipa prvog kanala ruske državne televizije, da je snime za svoj serijal „Boginje socijalizma“.

5. Kemal Monteno

Čuveni pevač bio je istovremeno i autor, i napisao je pesme ili muziku za većinu kolega iz sedamdesetih i osamdesetih godina

Hitovi „Nije htjela“, „Jedne noći u decembru“, „Šta je život“, „Hiljade pahulja bijelih“, „Sarajevo, ljubavi moja“... obezbedili su mu mesto u istoriji jugoslovenske muzike i u srcima miliona obožavalaca svih generacija. Ali to je tek manji deo onoga što je uradio. Uzmite bilo kojih i bilo čijih deset hitova iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, i kladite se na sigurno da je najmanje četiri napisao Kemo.

Radnik na stadionu

Kemal Monteno, za prijatelje Kemo, rođen je u braku Italijana i muslimanke, u Sarajevu, 1948. godine. Otac mu je bio pomoćni radnik na stadionu Fudbalskog kluba Sarajevo, pa je buduća muzička zvezda od malih nogu bila upućena na fudbal. Ali najveći uspeh koji je u sportu postigao bilo je to što je u podmlatku igrao zajedno sa Vahidinom Musemićem. Dalje u fudbalu nije išlo, kao ni u školi, uostalom... Ali tu je bila muzika. Redovno se javljao na audicije za muzička takmičenja i festivale i prolazio. Deveto mesto, osmo, peto, da bi na festivalu u Subotici Omladina ‚66 pobedio! I na Vašem šlageru sezone iste godine, i to pesmom koju je sam komponovao.

Od toga, međutim, nije moglo da se živi, pa se na sarajevskom stadionu zaposlio kao radnik na održavanju terena. I kad je pevao u finalu Opatije ‚67, odmah ujutru je morao da se vrati u Sarajevo da valja teren uoči utakmice. Za odelo u kojem je nastupio u Opatiji Kemin otac podigao je kredit...

Pisao za zvezde

U ono vreme znao se red: kad muškarac stigne u određene godine, ide u vojsku, a posle toga se ženi. Kemal Monteno upoznao je Branku, s kojom će ostati do kraja života, pre nego što je otišao u JNA, ali je svadba sačekala da skine uniformu. U međuvremenu, i u uniformi, napisao je pesme „Jedne noći u decembru“, „Sinoć nisi bila tu“, „Šta sam ti skrivio, živote moj“ i narodnjak „Ne plači, majko“ za Meha Puzića, koji se prodao u 300.000 primeraka: „Ne plači, majko, molim te, srce će pući moje, nek se večeras pjeva, ostavljam selo svoje“.

Za Zdravka Čolića Kemo je napisao stihove za numere „Gori vatra“, „Zelena si rijeka bila“, „Prava stvar“, za Mahira Paloša „Spavaj, cvijete moj“, Ambasadorima nezaboravnu „Zemljo moja“, a malo se zna da je tekstove za hitove Indeksa „Sve ove godine“ i „Bacila si sve niz rijeku“ napisao baš on. Kao i muziku za „Dotak‘o sam dno života“, „Branka“ i „Pesme moje“ na stihove Tome Zdravkovića. Ima toga, naravno, još, a ukupan broj albuma s njegovim pesmama merio se milionima.

Kemal Monteno umro je 21. januara ove godine u Zagrebu. Sahranjen u Aleji velikana na gradskom groblju Bare, u rodnom Sarajevu. Krug se zatvorio.

6. Vladimir Savčić Čobi

Pevač grupe Pro arte bio je veoma popularan tokom sedamdesetih, a proglašen je najboljim pevačem u više izbora

Prirodno popunjen, večito raspoložen i nasmejan, Čobi je bio simbol veselog socijalističkog poretka, koji nije mario za pesimizam - imalo je šta da se jede i da se pije, love je bilo ko salate, građanstvo se čak smejalo na ulicama, a ploče se štancovale bez predaha u tri smene!“ U knjizi proročkog naslova „Bolja prošlost“ ovako je pre četvrt veka Pera Luković pisao o zvezdi koja, na prvi pogled, nije imala ništa što se smatra uslovom za takav status.

Hitmejker

Vladimir Savčić rođen je 1948. u Nišu, u porodici višeg oficira JNA, koji se zbog potreba službe selio po SFRJ, pa tako došao i u Sarajevo, gde mu je sin odrastao. Pošto je ponavljao u gimnaziji, mlađi Savčić mislio je da će mu biti lakše u srednjoj muzičkoj. Tu je, nikad kasnije nije objasnio zašto, za svoj instrument izabrao trombon. Ali, pošto je imao kratke prste, na trombonu je mogao da svira tek ponešto, pa je prešao na bubnjeve. U vreme kad je u Sarajevu „muzičkih grupa bilo koliko kućnih brojeva“, nije mu bilo teško da nađe angažman, i da usput zaradi nadimak Čobi - po legendi rokenrola Čabiju Čekeru.

Posle nekoliko promenjenih sastava Čobi se našao u grupi Pro arte. Između 1969. i 1975. godine bili su suvereni vladari jugoslovenske muzičke scene. Evo primera njihove nadmoći - 1972. nadmoćno su pobedili na festivalu Vaš šlager sezone sa pesmom „Nemoj, draga, plakati“, a zatim u anketi lista Studio (vrlo ozbiljnoj, inače!) proglašeni su za grupu godine, ostavivši za sobom Dubrovačke trubadure, Korni grupu, Indekse... A Politika ekspres Čobiju je dodelila titulu najboljeg pevača u konkurenciji Mikija Jevremovića, Lea Martina, Bobe Stefanovića, Zdravka Čolića, Kiće Slabinca, Đorđa Marjanovića i Ivice Šerfezija! Najveći hitovi iz toga doba su „Lola“, „Plačem“, „Vratija se Barba iz Amerike“, „Pruži mi ruku, ljubavi“, „Sam na svijetu“...

Odlazak sa scene

A kad je euforija prošla i kad se grupa najzad raspala, Čobi je menjao postave, kroz Pro arte prošlo je stotinak muzičara, nastupao je po klubovima naših iseljenika u Kanadi i SAD. Na početku rata u Bosni prešao je iz Sarajeva u Beograd, a 1996. vratio se na scenu kao glumac u humorističkoj seriji „Složna braća“, u ulozi Fike, gazde kafane. Muziku nije napuštao, pa je 2004. snimio album „Povratak“, a pesmu „Za nju ne pjevam više“ posvetio je supruzi Mirjani, koja je preminula 2004. Mirjana i on počeli su da se zabavljaju u prvom razredu gimnazije. Pro arte su se, u ko zna kojoj po redu postavi, okupili poslednji put 2007. godine, da bi turneju započeli koncertom u beogradskom Domu sindikata.

Tri godine kasnije Vladimir Savčić Čobi je umro. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji velikana.

7. Zdravko Čolić

Harizmatični Sarajlija sigurno je zvezda koja najduže sija na ovim prostorima - na vrhu je od 1972. godine

On je zvezda koja najduže sija - nepromenjenim, najjačim sjajem na jugoslovenskom estradnom nebu. Pre skoro četiri decenije, tačnije 1978. godine, priredio je turneju po SFRJ pod nazivom „Putujući zemljotres“, krunisanu koncertom na Marakani, i od tada ne prestaje da drma publiku, koju sad čine unuci i unuke (u mnogo većem broju) nekadašnjih obožavalaca.

Sin policajca

Zdravko Čolić, rođen 1951. godine u Sarajevu, u porodici oficira u policiji i domaćice, od detinjstva je bio predodređen za uspeh - u Željezničaru je bio golmanska nada, dok nisu ustanovili da je rođen za sprintera, pa je počeo da osvaja medalje na atletskim takmičenjima. Onda je, bez ikakvog treninga, nastupio na takmičenju u skoku udalj i sa 6,85 osvojio drugo mesto - iza Nenada Stekića, evropskog rekordera, koji se sa 8,45 najviše približio Bobu Bimonu. Uz sve to, milo dete, odličan đak i talentovani recitator na priredbama... Ovo poslednje pomoći će mu da neosetno pređe u pevačke vode.

Prvi deo muzičke karijere Zdravka Čolića obeležili su nastupi sa bendovima Mladi i lijepi, Ambasadori i Korni grupom. Iako njegove pevačke kvalitete niko nije dovodio u pitanje, neki značajniji uspesi izostali su, a saradnja s Kornelijem Kovačom pretvorila se u debakl.

Tek će samostalni nastup na Vašem šlageru sezone ‚72. doneti preokret. Ko zna zašto, Josipa Lisac odbila je pesmu Kemala Montena „Sinoć nisi bila tu“, pa je pripala Čoliću. Pre podne je položio jedan od ispita na Ekonomskom fakultetu, a uveče nastupio na festivalu i osvoji treću nagradu i posebno priznanje za interpretaciju.

Putujući zemljotres

„Putujući zemljotres“ 1978. godine, i prvi put balerine uz pevača, čuvene Lokice - naslovna strana u Ninu. Dimitrije Gavra Gavrilović, Novosađanin koji je osuđen na smrt zbog ubistva dva policajca, ozbiljno je planirao ubistvo Zdravka Čolića jer nije mogao da podnese „da sve devojke lude za njim“.

Tri godine kasnije na Kosovu su bile velike demonstracije, počeli su nemiri koji će na kraju dovesti do otcepljenja. Sve što je dolazilo iz Beograda dočekivano je s mržnjom, a 1982. puna hala „Boro i Ramiz“ pevala je sa Zdravkom Čolićem uglas, i to na srpskom!

I tako, s povremenim prekidima, do današnjih dana.
U leto 2011. godine Zdravko Čolić je održao, prema mišljenju mnogih, koncert života na beogradskom Ušću pred oko 100 000 posetilaca i 2.200.000. ljudi koji su ga pratili u direktnom televizijskom prenosu. Za tri sata i 40 minuta otpevao je 44 pesme iz svih perioda svoje četrdestogodišnje karijere!

Istorija njegovih uspeha još se piše.