Teatar se dugo rađa i brzo umire. Dovoljno je da se promeni vlast ili da dođe rigidan upravnik pa da nestane kao da ga nije ni bilo

Predstava „Male tajne“ po tekstu i u režiji Gorana Markovića premijerno je u nedelju izvedena u Madlenijanumu.

Prvi komad s pevanjem u opusu velikog filmskog i pozorišnog autora je priča o nastajanju pozorišne trupe koja je posle Drugog svetskog rada osnovala Beogradsko dramskom pozorište i Atelje 212. Marković otkriva ko su junaci ovog komada, analizira stanje u kulturi i društvu.

- Predstava govori o tome kako nastaje pozorište, kako se dugo rađa i brzo umire, odnosno kako su nova vlast ili rigidan upravnik dovoljni da nestane kao da ga nije ni bilo - kaže Marković.

Da li je komad omaž vašim roditeljima Oliveri i Radetu?
- Junaci predstave nisu stvarne ličnosti, već izmišljeni likovi. Neki su i kombinacija više glumaca iz te generacije kojoj su pripadali moji roditelji. Bilo bi nepristojno da se pojedini ljudi zovu stvarnim imenom jer bismo onda falsifikovali njihove živote.

Možemo li uporediti pozorište tih godina i danas?
- Kad hodam mojim gradom u kojem su rođeni moje babe i dede, pomislim da sam sleteo na drugu planetu. Nekako mi je čudno što se Beograd toliko promenio. Vreme iz 1939. godine, kad je jedan mecena odlučio da napravi pozorište, i današnje, kad tajkuni otimaju a vlast ne daje ni pet para za kulturu, suštinski se razlikuju, i to je jedna od tema ovog komada.

Da li ćemo „Male tajne“ gledati i kao film?
- Pre bi mogla da ispadne dobra TV serija. Ipak, pitanje je da li neko može da se odluči da finansira takav projekat.

Za nekoliko dana videćemo, opet u pozorištu, vaš tekst „Majstori, majstori“.
- Premijera je dva dana posle moje a predstavu režira Milan Karadžić, koji je već radio tri ili četiri moja komada. Mislim da će predstava biti zanimljiva jer igra mlad ansambl. Iz mog filma malo ima još živih, a ovo će biti neka nova krv.

Plaši li vas to što je stanje u prosveti i gore nego u vašem filmu?
- Glavni razlog je verovatno i to što je „Boško Buha“ stavio komad na svoj repertoar. Nemamo više socijalističke titule drug i drugarica, ali se u suštini ništa nije promenilo. Moguće da je trenutak u prosveti posledica toga što niko ništa ne preduzima.

Kako ide rad na dokumentarcu o tenisu?
- Film o tenisu, kao i dokumentarac o Koči Popoviću, radim za svoju dušu. Ne radim arhivske filmove već dugo. Igram tenis skoro pola veka.

Hoće li Novak biti jedan od aktera priče?
- Biće. Voleo bih da učešće uzmu svi teniseri s prostora bivše Jugoslavije. Moj miljenik među teniserima nekada je bio Borg, koga sam upozna na teniskim terenima Partizana.