PUBLIKA U TRANSU: Vovenhend ispunio Amerikanu

Beogradska publika bila je u transu već od prvih taktova "In The Temple" i pojave na bini Dejvida Judžina Edvardsa, glave pokrivene šeširom kratkog oboda sa zadenutim perom

Beogradska publika bila je u transu već od prvih taktova "In The Temple" i pojave na bini Dejvida Judžina Edvardsa, glave pokrivene šeširom kratkog oboda sa zadenutim perom. Edwardsov glas je u skladu sa fotografijom njegovog ogrubelog lica sa plakata za koncert - grubi glas čudaka, pa još propušten kroz vokoder.
U Edvardsovom glasu, izmenjenom efektima i utopljenom u spiritualno, čuju se elementi indijanskih napeva.

Amerikanac iz Denvera istovremeno je indijanski šaman i indastrijal-gotik božanstvo. Vovenhend su se oduševljenoj i znalačkoj beogradskoj publici predstavili kao bend čiji je temelj u snažnoj, istaknutoj ritam sekciji, ali stil koji gaji bubnjar nije sveden na razmahali tom-tom. Gitski rafali, distorzija i fidbek su sonična rukavica preko razmahalih doboša i bongosa.

Bend generalno zvuči dosta mračno i "teško", znatno žešće nego na studijskim snimcima i ne naročito melodiozno, pri čemu bubnjar iz gorštačkih ritmova ume da sklizne u divlju pank vožnju, a s vremena na vreme u celu tu sliku umeša se gitara u stilu Enija Morikonea (Ennia Morriconea) i Šedovsa (Shadows). Ali srce onog što Edwards i ekipa rade otkriva se malo kasnije, u vidu uvrnutih – a kako bi drugačije kad su Vovenhend u pitanju – kantri i neofolk elemenata.

Sa "Field Of Hedon" pesmom sa poslednjeg Wovenhand albuma "Refractory Obdurate" (2014) završava se zvanični deo svirke. Publika u transu traži bis, i dobija još tri pesme, od kojih najbolji utisak ostavlja središnja, veličanstvena "Salome" (takođe sa "Refractory Obdurate"), koju Edvards izvodi sam na bini u poluakustičnoj verziji, dok prigodno finale dolazi u vidu pržeće "Good Shepherd".

Prethodno, post rok trio Meridžiz je za oko 40 minuta svirke pokazao da je vredan samostalnog koncerta. Meridžiz, koji su nedavno objavili album prvenac, na čelu sa gitaristkinjom Emom Rut Randl (Emmom Ruth Rundle) privukli su pažnju Beograđana kombinacijom postpank-gotik zvuka koja se "vozi" na jakim tribalnim bubnjevima, elementima amerikane i njenom veoma upečatljivom glasu - istovremeno hladno i osećajno, komandujuće i nežno.

Bubnjevi, koje svira Endrju (Andrew) Klinko, dominantan su instrument, mada melodija i gitarsko prženje nisu deficitarni, a vrlo atmosferičnu, avetinjsku aromu daje dilej koji Randlova obilato koristi. Bend je odsvirao osam pesama i završio ga sa intenzivnom kompozicijom "Part The Dark" (kojom se završava i debi album). Kraj je bio pomalo nagao, jer je, sudeći po reakcijama publike, bilo želje da Marriages sviraju duže. To bi trebalo da shvate kao veliki kompliment.