Sergej Trifunović za Kurir: Stanje u kulturi je kao Tasovčeva frizura

Verujem u ono u šta veruje i sam ministar kulture. Ako i dalje bude ćutao u javnosti, možda Vučić zaboravi da je on uopšte tu i ostavi ga u rekonstrukciji. Stanje u Filmskom centru Srbije podseća na neku stečajnu provincijsku firmu koju vode nahašišani Indijanci koji pripadaju različitim plemenima, pa se ne razumeju baš najbolje

Ajde, da ipak pričamo o kulturi. Kritikujete, Tasovaca, ali da li je ipak uspeo da neke stvari pomeri sa sa mrtve tačke.
- Jedan moj bivši komšija, inače ministar u toj istoj vladi, rekao mi je da Tasovca ministri među sobom zovu Stelt. Za mlađe i neupućene, to je onaj američki avion koji radar ne može da vidi. Verujem ono što veruje i sam Tasovac: ako se i dalje ne bude javljao za reč na sednicama i ćutao u javnosti, možda Vučić zaboravi da je on uopšte tu i ostavi ga u rekonstrukciji.

Kako vidite stanje u našoj kulturi?
- Kao frizuru ministra kulture.

Kako vam danas izgleda Demokratska stranka koju ste nekad javno podržavali?
- Kao i stanje u kulturi, dakle kao i Tasovčeva frizura.

Imate li ambicija da se politički više angažujete i jednog dana vodite neko pozorište ili ministarstvo kulture?
- Bože sačuvaj, nemam dva života, a mnogo volim da radim svoj posao.

U proteklom periodu gledali smo vas u dva bioskopska hita "Bićemo prvaci sveta" i "Mali Budo". Poslednjih godina naši autori nisu postigli veliki uspeh u svetu. Šta po vašem mišljenju problem srpskog filma?
- Problem srpskog filma je što ne postoji. Ne postoji valjan sistem koji bi trebalo pre svega da bude ovaploćen u Filmskom centru Srbije, koji ovako sa strane, izgleda kao neka stečajna provincijska firma koju vode nahašišani Indijanci koji pripadaju različitim plemenima, pa se ne razumeju baš najbolje. Svaki dobar film u Srbiji, već nekoliko godina je pre svega incident. Da smo konsekventno ulagali u kinematografiju, kao što to rade Hrvati već deceniju jer je Hrvatski audio vizualni centar, ozbiljno postavljena institucija za razliku od Filmskog centra Srbije, siguran da bi dosad imali barem još jednog dobitnika zlatne palme, a da to nije Kusturica.

Šta je rešenje i u koje oblasti umetnosti bi država hitno morala da ulozi više novca?
- Zapravo u sve. Trebalo bi skinuti prašinu sa domova kulture koje su nam svojedobno izgradili grozni komunisti i dati ih mladim fakultetski obrazovanim ljudima iz tih krajeva, koji su otišli u Beograd da studiraju na umetničkim akademijama. Ti domovi kulture su rasad umetnosti u provinciji. Na takvim scenama se gostuje, na takvim scenama se stvara. Takvim stvarima bi trebalo da se bavi ministar kulture recimo. No evo reći ću vam čime se on bavi. Pre nekoliko meseci, pozove mene Gorčin Stojanović, sa interesantnim predlogom: naime, ministarstvo kulture je finansiralo izgradnju srpskog pozorišta u Gračanici, usulo izvesna, navodno ozbiljnija sredstva i želi da sa tamošnjim ansamblom uz dovođenje nekih ozbiljnijih rediteljskih imena tipa Egon Savin, Jagoš Marković, Gorčin, radi predstave. Gorčin je konkretno hteo da režira Nušićevog "Narodnog poslanika", i pitao me da li bih igrao, oni bi to pristojno platili. Ja sam rekao da bih ionako ceo honorar dao nekoj porodici na Kosovu kojoj su novci potrebni, i uopšte činilo mi se zgodnim da em odem opet sa Gorčinom na Kosovo na kome smo proveli nekoliko meseci snimajuci "Stršljena", 1997, i da još igram za neku životno ugroženu srpsku porodicu dole. No, ne lezi vraže, tri dana kasnije, Gorčinu, od Bojana Stojčetovića, asistenta upravnika pozorišta u Gračanici, Nenada Todorovića, stiže sms sledece sadržine: "Imali smo juče intervenciju iz ministarstva, gde je insistirano da Sergej ne može biti u podeli. Sve smo probali, ali se to na kraju pretvorilo u ultimatum. Ne znamo razlog, ali tamo ima mnogo mladih pomoćnika u telu žena, nadamo se da nije banalan razlog, ali direktiva je jasna. Imamo par dana da se konsolidujemo. Čim uhvatis vreme, javi se oko dogovora. Pozdrav Bojan".

Kako ste reagovali kada ste čuli da vas neće biti u podeli?
- Interesantne su mi ove tri reči koje se pojavljuju: Intervencija, ultimatum i direktiva. Kao u stara dobra vremena. Gorčin i ja smo odmah krenuli da forvardujemo sms svima i gle čuda u 10 ujutro sledećeg dana, zove Gorčina ministar Tasovac: "Priča se po gradu..." "Ne priča se po gradu, pričamo ja i Sergej". Odmah hitan sastanak, Tasa kaže moram da smislim šta da radim, to nije istina, bla bla. Interesantno je međutim da ne zove mene, što bih ja svakako učinio na njegovom mestu. A ima moj telefon, i čuli smo se često, pogotovo u poslednje vreme, kad sam ga zvao nebrojeno puta da ga pre svega podržim u nameri da bude ministar i još se na krv i nož posvađao sa nekim svojim prijateljima koji su tvrdili da je on ozbiljan gnom koji će gledati samo svoj interes i ništa neće uraditi. Ne zove mene moj drug ministar tako dakle jedno 4 dana, da bi se petog dana javila Ana Vučetic, inače Rasim Ljajić svakog saziva ministarstva za kulturu. "Ministar je čuo...on bi voleo da se vidite..bla bla bla." Ok, kažem, mogao je i ministar da me zove, ima moj broj. Bilo kako bilo, nađosmo se svi mi popodne na kafi, ministar popivši jedno 4 piva u 18 minuta objasni meni kako on mene voli, moj otac, njegov otac, tra la la la. Ja mu kažem jebi ga Taso, taman sam se ponadao da sam dospeo na nekakvu crnu listu posle toliko godina zalaganja i sad me razočaravaš. Ne, kakvu crnu listu, dreknu sad već pripiti ministar, ti znaš da ja tebe volim i širok osmeh...i opet ispočetka. Što bi rekao čika Šekspir kroz usta Hamleta: "One can smile and smile and be a villain." ("Možeš se smejati i smejati, i biti nitkov.") Cela poenta priče je da sam ja javno podržao predlog da Tasovac bude ministar. Ako sam ga javno podržao, apsolutno imam i pravo da ga javno kritikujem. No, to se već nije dopalo ministru, pa je imao intervenciju, uz direktivu i ultimatum. Eto, u narodu stalno priča: ministar kulture se ne oglašava, ništa ne radi. Nije deco: ministar ipak nešto radi, makar se to svodi i na borbu protiv onih koji ga kritikuju. I da: doneo je tepih na Kustendorf. Dakle, ipak nešto radi. Usput, tim svojim prijateljima sa kojima sam se posvađao zbog Tasovca, izvinjavam se svaki put kad ih vidim, pa to činim i ovom prilikom. Izvinite.