Stakleni, metalni ili porculanski bili su opsesija svakog deteta, kojima je bilo potrebno desetak metara kvadratnih zemljane površine, kao i rupa, koju su pravili koncetričnim kruženjem đona cipele ili patike

Pre pojave računara i video igara, igrali smo se napolju, a sve što je bilo potrebno je par klikera i mesto za igranje. Među popularnijim igrama bili su klikeri (pikule, klikeri, špekule, frenje...). Ko se njima nije igrao ili ih makar skupljao ne zna šta je detinjstvo!

Stakleni, metalni ili porculanski bili su opsesija svakog deteta, kojima je bilo potrebno desetak metara kvadratnih zemljane površine, kao i rupa, koju su pravili koncetričnim kruženjem đona cipele ili patike.

Klikeri se dele po veličini i po vrsti, tačnije materijalu. Tako imamo staklence, porcelance, mermerce, naftalince, gvozdence, džombe, vodence…
klikeri-dete.jpg
Foto: Profimedia

Klikeri se najčešće igraju 'u klikere', odnosno pobednik uzima kliker onog koji je izgubio. Može se igrati i reda radi, ali to brzo dosadi, a kada vas neko opelješi znači da ste jednostavno ostali bez svih klikera.

Postoji više načina igranja, kao i više vrsta pravila. Evo jedne varijante:

Igrači naizmenično, sa određene udaljenosti, bacaju klikere prema rupi. Igrač koji je bacio bliže ili je ubacio u nju iz prve, igra prvi. Međutim, ako bar dva igrača ubace klikere u rupu ili im se klikeri nađu na identičnoj udaljenosti od rupe, to su "cike".

Igranje se sastoji u tome što se mora prvo kliker ubaciti u rupu, a tek potom pogodi protivnički kliker, što se stručno naziva "nema tuša pre rolje". Pogodak posle ulaska u "rolju" znači da je igrač pobedio i uzima protivniku kliker, kada se igra "u dulje".
klikeri-dete.jpg
Foto: Profimedia

Glagol "đidati" je nastao na klikeraškim terenima, a danas ima široku primenu i znači varati. Naime, đidanje u klikerima predstavlja prestup, odnosno pomeranje klikera "na kvarno" pri bacanju u odnosu na mesto na kome bi trebalo da bude.

Igrač koji je u roši, može pozvati protivnika "na kratke". To znači da oni naizmenično igraju do tri poteza jedan prema drugome (bez prava udaljavanja od protivnika) - a sve radi lakšeg pogotka. Takođe, igrač koji je u roši, može pozvati protivnika "na dva" što znači da protivnik može da igra dva puta, s tim da ga izbaci iz roše.

Ukoliko ga ne izbaci, igrač koji je u roši može igrati dva puta za redom. Na prvo čitanje zvuči malo komplikovano i zamršeno, ali nije.