DANAŠNJA DECA NE ZNAJU KAKO JE NEKADA BILO: Da li se sećate kako su se kažnjavali đaci u školi?

Dakle šezdesetih godina prošlog veka, u školi zaista nije bilo lako. Nije bilo tada ni pedagoga ni direktora ni saveta škole. Dakle, samo učitelj i učenici. Učitelj je sam donosio odluku da li sme ili može da kazni neposlušne i zločeste učenike.

Obrazovne metode su bile sledeće:

1. Stajanje u ćošku učionice tokom celog časa.

Učenik nije smeo da se okrene prema ostalim učenicima ni da pisne ni reči. Ekstremno "jaki" prekršaji čak su se kažnjavali klečanjem u ćošku. Ostali učenici su se krišom podsmevali "kažnjeniku". Jao nekome ako je "diktator" uočio da se neko podsmeva ili se ruga "kažnjeniku", jer bi ga trenutno snašla ista sudbina. Kako su deca i tada kao i danas bila nestašna i neposlušna, dešavalo se i da pola razreda stoji u ćošku, a druga polovina "prati nastavu".

2. Čupanje za kosu iznad uva.

Naravno "diktatori" su znali gde najviše boli. Tako ste usred nastave mogli da čujete decu kako vrište i plaču od bola, ali to je tada bilo najnormalnije i na to se niko posebno nije obazirao.

3. Potvrda o učinjenom "nedelu u školi" od roditelja.

Mislim da je to bila najgora metoda. Naime, osim kazne u školi, kući si dobio malo više od onoga u školi.

4. Šibanje po prstima i dlanovima.

Najgora metoda "vaspitanja" kako su tada zvali odgojno - popravne mere u školi. Zna se i zašto su to tako zvali, zahvaljujući srpsko-hrvatskom jeziku. Neko se tada bio "pobunio", zašto u Hrvatskoj nije bilo obrnuto, hrvatsko-srpskom jeziku. Taj je bio mesec dana na istraživanju, najpre u Komitetu, a kasnije i dalje.

Zanimljivo je da je svaki učenik u razredu bio obavezan da donese u školu "odgojno-vaspitno sredstvo", (čitaj šibu). Za najbolji izbor šibe donosilac je bio nagrađen. Naime, ako je tvoja šiba bila najbolja, dobio si "bonus" tj. sedam dana za nagradu u slučaju "normalne" neposlušnosti nećeš biti kažnjavan. Sa druge strane, ako je tvoja šiba bila najslabija, odbacivala bi se i dobijao bi po prstima od donosioca najbolje šibe. Najkvalitetnije šibe bile su one tanke, vitke od vrbove grančice. Ta se savijala, nije pucala prilikom šibanja a dugo je trajala.

Često su deca nakon škole kući pisala levom rukom jer im je desna bridela. Na pitanje roditelja zašto pišu levom, obično su bile izrečene laži kako su im u školi rekli da moraju da znaju da pišu sa obe ruke. Naime, da ste priznali da ste dobili batine, ne znam kojom rukom bi onda uopšte mogli da pišu.

(freezastoikako.com)