LAZAR RISTOVSKI ZA KURIR: Nisam otišao jer sam bio potreban Srbiji!

Lazar Ristovski pre nekoliko dana završio je snimanje filma „Mašinovođa“, u kome igra jednu od glavnih uloga, a potpisuje ga i kao producent.

Ostvarenje reditelja Miloša Radovića govori o životu mašinovođa kojima se desilo da tokom radnog veka - ne svojom greškom - pregaze po nekoliko ljudi na prugama u Srbiji i posledicama tih nesreća po njihovu psihu.

U razgovoru za Kurir proslavljeni srpski glumac govori o stanju u srpskoj kulturi i otkriva zašto se povukao iz pozorišta.
- Praviti film u Srbiji je još eksces i na granici nemogućeg. Mene još drži ljubav prema kinematografiji da radim i teram dalje. Premijera bi mogla da bude krajem godine ako nabavimo novac za postprodukciju. Dobili smo sredstva na konkursu od države, a privatno pozajmljujem pare kako bih ga završio.

Gde biste ga žanrovski svrstali?
- Specijalitet domaćeg filma je da bude neka mešavina žanrova. „Mašinovođa“ je melodrama s tipičnim crnim humorom.

Kroz vašu karijeru vas nekako prate vozovi?
- Moj film „Belo odelo“ je sniman u vozu. To su neke slučajnosti, koje se očigledno ponavljaju. Voz sa sobom nosi neku romantiku. Naš film će otkriti mnogo tajni ovog posla. Moj otac je bio železničar i ovo je neki moj dug njemu.

U filmu igra i vaša supruga Danica, koja mi se čini da je bolja glumica od vas, samo nije dovoljno igrala na velikom platnu.
- Milo mi je da to čujem. Volim kada mi kažu ljudi da je Danica bolja od mene. Ona je više vezana za pozorište, a poslednjih godina ostvarila je nekoliko zapaženih glavnih uloga u Beogradskom dramskom pozorištu.

Zašto vas više nema u teatru?
- Ne igram već 20 godina i stavio sam to po strani. Odigrao sam preko 4.000 predstava, što je za ovaj moj život i više nego dovoljno. Nemam višu energiju koju pozorište traži od glumca. Teatar zahteva angažman koji je prevelik.

Kako vidite stanje u srpskoj kulturi?
- Stanje u Srbiji je takvo da čovek ne zna šta da radi, da li da ide ili ostane. Odabrao sam ovo drugo. Kada sam mogao, nisam otišao jer sam verovao da sam potreban Srbiji. Kasno mi je da idem bilo gde. Moramo zajedno da obezbedimo bolji život našoj deci i generacijama koje dolaze. Kada je bilo najteže, radio sam najviše. Uvek sam se trudio da budem napred i neko na koga mladi treba da se ugledaju.