ONI SU VOLELI NAŠU ZEMLJU: 7 stranih putopisaca o Srbiji

Pojedini autori iz inostranstva bili su oduševljeni našom zemljom i o njoj su pisali prave hvalospeve

2.Kanic je Srbiju predstavio Evropi

Austrougarski pisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic ostavio je neverovatne zapise o našoj zemlji u 19. veku

Feliks Filip Emanuel Kanic, austrougarski putopisac, arheolog i etnolog, rođen je 1829. u Budimpešti u porodici jevrejskih fabrikanata. Prvo se bavio muzikom, a onda slikarstvom i postao dobar crtač. Studirao je umetnost u Beču. Najviše je slikao akvarelom i tušem. Od 1858. putovao je po južnoslovenskim krajevima - Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Makedoniji. Posebno je pažljivo beležio arheološke i geografske podatke i pravio dobre ilustracije arhitektonskih ostataka, crkava, srednjovekovnih gradova, sela i ljude.

Prokrstario Srbiju

Da nije bilo Feliksa Kanica, mnogo toga se ne bi znalo o Srbiji druge polovine 19. veka. Evropa je zahvaljujući njegovim knjigama saznala da Kneževina Srbija nije mračna i nekulturna, kako se mislilo, a mlađi naraštaj dobio je pouzdan izvor za proučavanje ranijeg života u Srbiji. U Evropi su mu verovali zbog očigledne nepristrasnosti i objektivnosti. Bez ustezanja je pisao i o surovim osvetama u Srbiji, o tome kako je zakon često samo slovo na papiru i kako vredni kulturni i istorijski spomenici u Srbiji zbog nebrige i neznanja propadaju - ali u tim zapisima nije bilo zlobe, već samo dobronamerne opomene.

Srbiju je prokrstario nekoliko puta tokom četiri decenije. Putovao je “od plodne Posavine i šumovitog Podunavlja do austrougarske pogranične karaule kod Novog Pazara, pa pored Beograda upoznao svih 15 okružnih gradova, kao i 56 od 72 sreska mesta”. Objavio je više knjiga o Srbiji, a njegovo delo o nama je “Istorijsko-etnografske studije s putovanja 1859-1868”, štampano u Lajpcigu 1869. godine. Na više od sedam stotina strana velikog formata s mnogobrojnim ilustracijama Feliks Kanic je zaokružio svoje decenijsko bavljenje ondašnjom Srbijom. Umro je 1904.

Ljubili se u obraz

“Pisao je i da poduči i obavesti čitaoca i da ga zabavi”, beleži jedna hroničarka o njemu.

Evo kako je Feliks Kanic upoznao Evropu s našim slavama: “U Malom Stalaću bio je toga dana još jedan praznik - krsna slava u kući kmeta. Bio sam tamo i u velikoj sobi starešine zatekao dug postavljen sto od sveže cepanih dasaka s niskim nogama. Pribor za jelo činili su šareni zemljani ili drveni tanjiri, kalajne ili drvene kašike, viljuške, drveni slanici i čančići za papriku; noževa nema na stolu, jer svaki Srbin nosi nož uza se. Na sredini stola stajao je jedan velik, okrugao hleb, “krsni kolač”, koji u verskom delu svečanosti igra glavnu ulogu. Prema verskom propisu, on se pravi od čistog pšeničnog brašna, na njegovu gornju stranu utiskuje se poskurnjakom krst i inicijali reči “Isus Hristos nika”, a na donjoj strani, čim se ispeče, urezuje se krst. Na gornjoj strani kolača, gde se linije krsta seku, zabodena je visoka, tanka lojana sveća, na nju su, na sredini, nalepljene dve manje tako da upaljene čine trikir, simbol Svetog Trojstva. Pored kolača je stajao vrč s vinom za verski obred. Kad je pop stupio u odaju, skup je već bio u punom sastavu. Pri ulasku su se svi pozdravljali i po srpskom običaju ljubili u oba obraza. Sa epitrahiljem, delom odežde koju sveštenik nosi o vratu i bez koje ne sme da vrši nijedan verski obred, pop je stao na istočnu, užu, stranu stola. Levo od njega stao je starešina, do njega najstariji sin, pa onda redom muški članovi porodice. Desno od popa stajali su kumovi, bliži rođaci i gosti. Žene su stajale pozadi, u dnu sobe.”

3.Ruski konzul u Bosni Giljferding

Aleksandar Giljferding napisao je knjigu punu značajnih podataka i nepoznatih istorijskih činjenica o “Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji”

Prvi ruski konzul u Bosni, istoričar, etnograf, lingvista i diplomata Aleksandar Giljferd-ing rodio se 1831. u Varšavi.

Dugo putovanje do Sarajeva

Po jednoj verziji njegova porodica se doselila iz Nemačke i tek je njegov otac prešao na pravoslavlje, a po drugoj, otac mu je bio holandski protestant, a majka katolikinja. Mladi Giljferding školovao se na Moskovskom univerzitetu, a po diplomiranju je postao službenik ruskog ministarstva inostranih poslova, a 1857. godine postavljen je za konzula u Bosni i Hercegovini. Na dugom putu do Sarajeva dva meseca se zadržao u manastirima na Fruškoj gori, odakle je preko Beča otišao u Trst, a odatle brodom do Dubrovnika. I tu je ostao dva meseca. Dalje ga je put vodio preko Trebinja, Stoca i Mostara. U Sarajevo je stigao krajem maja i nastanio se u kući jednog viđenog Srbina, a već u oktobru opozvan je sa ove dužnosti, najverovatnije zbog umešanosti u ustanak Srba. Ali ostao je u našim krajevima još pet meseci. To vreme iskoristio je za putovanje na Kosovo, gde je obišao manastire i usput pokupovao mnogo dokumenata o srpskoj istoriji književnosti.

Bavio se i lingvistikom, zalažući se da svi Sloveni koriste jedan jezik. Umro je 1872.

Utisci s Balkana

Svoje utiske s Balkana 1859. objavio je u knjizi “Putovanje po Hercegovini, Bosni i Staroj Srbiji”, putopisu punom značajnih podataka i dotle nepoznatih istorijskih činjenica. Ovo je odlomak iz poglavlja o Đakovici na Kosovu:

“Đakovački mudir (starešina - prim. nov.), Albanac vanredne spoljašnosti, ogromnog orlovskog nosa, neobično šutljiv, odjeven u široku fustanelu besprijekorno bijelu i crveni kratki kaput opšiven zlatom, bosonog, odvede me na konak svešteniku. Pop Stefan, koji je govorio albanskim jezikom radije nego srpskim, ostavio je na mene utisak najmirnijeg i najlojalnijeg čovjeka na svijetu. Utoliko me više iznenadio namještaj sobe u kojoj je živio ovaj dobroćudni sluga oltara. Četiri para pištolja, tri duge albanske puške i nekoliko handžara visili su na zidu jedan do drugog. Na moju primjedbu o ovoj dekoraciji odgovorio mi je on poslovicom čiji se smisao sastojao u ovome: ‘Kad s vucima živiš, s vucima i zavijaj.’ Uostalom, uz puške i pištolje kod njega je, pod ikonom, ležalo dvadesetak psaltira, trebnika i drugih bogoslužbenih knjiga ruske štampe, pa čak i nekakva ‘Istorija’ na ruskom jeziku Katarininog vremena. Albanci su s neprijaznom radoznalošću promatrali ‘Moskova’. To je za njih bila neviđena stvar. Bilo bi zaista veselo živjeti u Đakovici!”

4. Trocki je proteran

Lav Trocki je 1912. pisao o zločinima Srba nad Albancima, pa ga je Kraljevina Srbija oterala sa svoje teritorije

Svetska istorija Leonida Davidoviča Bronštajna, rođenog 1879. godine, pamti pod imenom Lav Trocki. Prihvatio je marksizam u mladosti i posvetio se revolucionarnom radu, zbog čega je u carskoj Rusiji bio prognan u Sibir.

U Oktobarskoj revoluciji 1917. godine jedan je od najbližih saradnika vođe boljševika Vladimira Iliča Lenjina. Kao komesar (ministar) vojske i mornarice, udario je temelje Crvenoj armiji i jedan je od najzaslužnijih za pobedu boljševika u građanskom ratu u Rusiji.

Stalna revolucija

Posle Lenjinove smrti, Trocki je zastupao tezu “stalne revolucije” i zamišljao Savez Socijalističkih Sovjetskih Republika kao “izvoznika revolucije” po celom svetu.Poražen je u sukobu oko vlasti sa Staljinom, pa je 1927. godine smenjen sa svih dužnosti, a 1929. godine proteran iz SSSR.

Bežao je po Evropi od Staljinovih ubica, da bi 1936. godine dobio azil u Meksiku. Duga ruka sovjetskog diktatora stigla ga je u leto 1940. godine, kad ga je jedan španski komunista ubio šiljkom za led. Celu akciju organizovao je Jugosloven Mustafa Golubić, jedan od vođa sovjetskih obaveštajaca.

Dar pisca i publiciste

Osim što je bio izuzetno sposoban profesionalni revolucionar, Trocki je imao i dar pisca i publiciste. Privlačilo ga je novinarstvo, pa je u septembru 1912. godine otputovao na B alkan kao dopisnik tiražnog lista Kijevska misao. Izveštaje iz balkanskih ratova slao je i Odeskim vestima, Glasu, Luču...

Trocki je i ranije dolazio u Srbiju. Odsedao je u hotelu “Moskva” i u Beogradu se družio sa drugim stranim novinarima i srpskim socijalistima. Jedan od njih, Dimitrije Tucović, u pismu sestri pominje da je “sinoć kod ‘Trgovačke kasine’ odrao Trockog na kartama”...

U vreme balkanskih ratova Trocki je posetio Bugarsku, Rumuniju i Srbiju. Budući da novinarima nije bio dozvoljen odlazak na front, oni su se u najvećoj meri oslanjali na svedočenja vojnika i oficira koji su se, najčešće nakon ranjavanja, vraćali u pozadinu.Noćni masakri

U jednom od svojih članaka objavio je svedočenje jednog “srpskog prijatelja”: “Strahote su počele čim smo presekli staru srpsku granicu. Oko pet sati uveče smo došli u Kumanovo. Sunce je zašlo, pala je tama. Međutim, što je tamnije bilo nebo, to je upadljivija bila strašna iluminacija požara. Gorelo je sa svih strana. Čitava albanska sela su se pretvorila u ognjene stubove... Gorele su kuće, gorelo je dobro koje su sakupljali očevi, dedovi i pradedovi. Takva slika se ponavljala sve do Skoplja.”

A na železničkoj stanici u Skoplju taj “prijatelj” je video pijanog podoficira komitu, kako drži u jednoj ruci kamu, a u drugoj bocu konjaka i maltretira dva Albanca, spremajući se da ih zakolje. Trocki piše, pozivajući se na svedočenje ovog Srbina: “Kad padne tama, u Skoplju nastupa vreme komita. Oni upadaju u turske i arnautske kuće i tamo rade uvek isto: pljačkaju i ubijaju. U Skoplju ima 60.000 stanovnika, polovina su Albanci i Turci. Doduše, jedan deo je pobegao, ali je ogromna većina ostala. Upravo nad njima se vrše noćni masakri.”

Nezadovoljna ovakvim pisanjem, a i zato što se u svojim tekstovima zalagao da Makedonija pripadne Bugarskoj, srpska vlada je 1913. godine proterala Lava Trockog s teritorije Kraljevine Srbije.

5. Rid u Srbiji video zemlju smrti

Američki novinar i publicista Džon Rid bio je u Srbiji 1915. i o tome ostavio neverovatno svedočenje

Američki novinar i publicista Džon Rid rođen je 1887. godine u porodici industrijalaca. Diplomirao je na Harvardu i lagodno živeo u Njujorku, gde je objavljivao poeziju i pisao u novinama.

Kad je Meksiko 1913. godine zahvatila revolucija, pridružio se kao ratni izveštač armiji slavnog Panča Vilje, a po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine uputio se na zapadnoevropsko ratište.

Godinu dana kasnije obišao je Grčku, Rumuniju, Srbiju, Rusiju i Tursku, pripremajući knjigu “Rat u istočnoj Evropi”.

Komunizam u SAD

Džon Rid je bio svedok Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine. Oduševljen idejama komunista i posebno Vladimira Iliča Lenjina, kad se vratio u Njujork osnovao je Komunističku radničku partiju Sjedinjenih Američkih Država.

Umro je u Sovjetskom Savezu 1922. godine i sahranjen je pod zidinama Kremlja u Moskvi.

O revoluciji je Rid napisao knjigu “Deset dana koji su potresli svet”, a 1981. godine snimljen je film “Crveni” s Vorenom Bitijem u ulozi ovog novinara.

Na putovanjima po ratom zahvaćenoj Evropi Džona Rida pratio je Bordman Robinson, čiji crteži ljudi, vojnika, žena, dece i opustošenih predela u potpunosti opravdavaju naslove koje je Rid davao svojim izveštajima: “Zemlja smrti”, “Istrebljena nacija”, “Izgubljeni svet”... U Srbiji su boravili u aprilu i maju. Epidemija tifusa je već prolazila, umiralo je “samo” hiljadu ljudi dnevno u prenatrpanim vojnim bolnicama, duž drumova i u zabačenim selima “u ovoj opustošenoj zemlji”, pisao je, “u kojoj su bojna polja, sela i drumovi zaudarali na plitko zakopane mrtvace i u kojoj su i potoci bili zagađeni leševima ljudi i konja”.

Niš je video ovako:

“Po pločnicima se guralo mnoštvo čudno probranog sveta: Cigani, osiromašeni seljaci, žandarmi s velikim sabljama, u crvenim i plavim uniformama, poreznici odeveni kao generali, takođe sa sabljama, elegantni oficiri okićeni ordenjem, vojnici u prljavim dronjcima, nogu uvijenih u krpe - hromi vojnici, vojnici koji posrću na štakama, bez ruku, bez nogu, otpušteni iz pretrpanih bolnica i još modri i klecavi od tifusa - i svuda austrijski zarobljenici.”

Sobe pune zadaha

A ovako je te 1915. godine video bolnicu u Nišu, kod Ćele-kule:
“Oko ovog mračnog spomenika bile su grupisane bolnice i drvene barake gde je smešten višak bolesnika.

Vetar je okrenuo ka nama, donoseći zadah tela koja se znoje u groznici, bolesnih ljudi koji jedu, ljudskog tela što truli.

Ušli smo u baraku, duž čijih su zidova postelje ležale jedna uz drugu, a pri slaboj svetlosti dveju sijalica mogli smo da vidimo pacijente kako se tresu u svojim prljavim ćebadima, po pet i šest njih natrpanih na dva kreveta. Neki su sedeli i apatično jeli, drugi su ležali kao mrtvi, neki su opet ispuštali ropćuće kratke jauke ili vikali iznenada uhvaćeni delirijumom.

Bolničari koji su u istoj sobi spavali bili su austrijski zarobljenici. Prolazili smo kroz bolesničke sobe pune zadaha, u kojima je zaudaralo na raspadanje i smrt, dok nas nije sasvim obuzelo osećanje bespomoćnosti ovih krupnih ljudi i dok nam se nije smučilo od smrada.”

6. Arčibald nam nije oprostio mane

Arčibald Rajs u Srbiju je došao 1914. i toliko je zavoleo Srbe da je nastavio da živi u Beogradu

Rudolf Arčibald Rajs, rođen 1875. godine u porodici nemačkog zemljoposednika, zbog zdravlja se školovao u Švajcarskoj, i zvanje doktora hemije stekao već u 22. godini. Na Univerzitetu u Lozani brzo je napredovao u akademskim krugovima, pa je za redovnog profesora kriminalistike imenovan već 1906. godine. Kao profesor bavio se predano naučnim radom i stekao ugled kriminologa svetskog glasa.

Nezavisni stručnjak

Baš zbog tog ugleda, i kao nezavisnog stručnjaka, vlada Kraljevine Srbije pozvala ga je krajem 1914. godine da istraži zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom počinjene na početku Prvog svetskog rata.

Rajs je dokumentovao svoje nalaze u obimnim radovima, a izveštaje je slao i magazinu Gazet, koji je izlazio u neutralnoj Švajcarskoj. Tako je pomogao Srbiji u propagandnom ratu protiv Nemaca i Austrougara, koji su Srbe predstavljali kao divljački narod.

Arčibald Rajs srodio se sa srpskim narodom, pa je s našom vojskom prešao Albaniju, bio na Solunskom frontu i novembra 1918. godine umarširao u oslobođeni Beograd. Odlikovan je činom počasnog pešadijskog kapetana I klase. Posle rata dao je veliki doprinos uvođenju novih tehničkih sredstava u rad policije. Pred kraj života, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i političkom životu Srbije, povukao se iz javnog života i skromno živeo u svojoj vili u beogradskom Topčideru. Umro je 1929. godine i sahranjen je u Beogradu. Prema želji izraženoj u testamentu, Rajsovo srce sahranjeno je na Kajmakčalanu, tamo gde su bili pokopani oslobodioci Srbije.

Pored niza knjiga iz oblasti kriminalistike koje su udžbenici u policijama širom sveta i publikacija koje se odnose na ratne zločine nad Srbima, Arčibald Rajs objavio je pred kraj života “Pisma sa srpsko-makedonskog fronta (1916-1918)” i ratni dnevnik “Šta sam video i proživeo u velikim danima”. Kao svojevrsno zaveštanje ostavio je rukopis na francuskom “Ecoutez les Serbes!” - “Čujte, Srbi!”, bespoštednu analizu srpskog karaktera.

Upozoravajuće reči

Njegove reči poražavajuće su aktuelne i danas.
“Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. ‘Inteligencija’ vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa diplomom ili bez nje do ministra. Nisam lično poznavao vašu zemlju pre svetskog rata, ali su mi posmatrači kojima potpuno verujem tvrdili da su vam činovnici mnogo manje bili podmitljivi nego sada. Istina je da imate i opravdanje: viševekovna predstava turske istočnjačke podmitljivosti. To opravdanje, međutim, nije dovoljno da bi se oprostilo preterano rašireno mito, koje često poprima sve oblike otimačine. U toku rata sam verovao da je onaj bugarski ministar na nekoliko meseci koji je za to kratko vreme postao milioner neka bugarska specijalnost i da su vaši ministri suviše veliki rodoljubi da bi se bogatili na račun države i zloupotrebom položaja. Bio sam naivan i uvideo sam da nema razlike između ministra na ‘ov’, ‘ev’ i nekog na ‘ić’. Osim nekoliko retkih izuzetaka, gledao sam kako bezbrojne vaše ekselencije od siromašnih, čak bednih ljudi postaju milioneri.”

7. Vestova se zaljubila u Jugoslaviju

Rebeka Vest napisala je 1941. godine obiman putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”

Sesilija Izabel Ferfild, rođena 1892. godine u Londonu, neko je vreme učila glumački zanat i tada uzela umetničko ime Rebeka Vest. Pod njim će postati slavna spisateljica i novinarka.

Ljubavna afera

Imala je 21 godinu kad se upustila u vezu sa oženjenim piscem Herbertom Dž. Velsom. Autorka je nekoliko romana, a pre i tokom Drugog svetskog rata putovala je po svetu, prikupljajući materijal za putopise i političke eseje.

Ali po opštem mišljenju njenih biografa, najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji “Crno jagnje i sivi soko”, napisan 1941. Ovu knjigu kritika je dočekala vrlo laskavim ocenama: “jedna od velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka” (Njujorker); “monumentalna hronika” (Njujork tajms); “ljubavna afera sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom” (Njujork herald tribjun). Rebeka Vest napisala je ovo delo na osnovu tri duža putovanja između 1936. i 1939. Ta obimna knjiga i danas važi kao jedan od vrhunaca svetske putopisne proze, velikim delom zahvaljujući ljubavi s kojom je opisala zemlju i ljude koje je u njoj upoznala. Sve do devedesetih godina i naglog interesovanja svetskih televizija za ratove na prostoru SFRJ, smatrana je za najuticajniji priručnik i izvor znanja o Jugoslaviji.

Od svih delova Kraljevine Jugoslavije, Rebeka Vest je “preskočila” samo Sloveniju, a njeno oduševljenje Jugoslavijom raslo je kako je išla ka istoku, ka Srbiji i Makedoniji. Zasluga za to, po svemu sudeći, pripada njenom vodiču i izvoru najvećeg dela informacija - piscu Stanis u Vinaveru, u knjizi nazvanom Konstantin.

Autorka putopisa “Crno jagnje i sivi soko” beleži običaje, opisuje gradove i ljude, prepričava anegdote... stilom koji ovu knjigu čini veoma zanimljivim i na mahove duhovitim štivom. Tako, recimo, opisuje čoveka koji u Splitu, za večerom, “radosno i nemilosrdno biberi sve što jede, verujući da je biber dobar za zdravlje”. A kad piše o poseti “neobično lepom gradu” Jajcu, beleži: “Jajce znači malo jaje ili, u poeziji, muški polni organi, odnosno mošnice. Ne znam samo u kakvoj vrsti poezije.”Veče na Cetinju

Evo kako je opisala veče na Cetinju:

“Veče smo proveli s Konstantinovim prijateljem Savom Milićevićem, koji je došao po nas dok smo stajali i posmatrali kako se kolo njiše i zaustavlja u određenom ritmu, posuto, kao i tle na kojem su igrali, finim belim prahom mesečine. Sava je bio pravi uzorak crnogorske lepote i nema sumnje da njegov karakter nije bio ništa manje plemenit od njegovog izgleda. Ipak, nikako se nisam mogla osloboditi osećanja kako bi me on, u izvesnim okolnostima, mogao pozvati i reći mi da se prekrstim i pomolim Bogu pre nego što mi odseče glavu, a za mene bi bilo nezamislivo da se oduprem nekom ko je nadahnut uzvišenim osećanjima. On nam se obraćao na francuskom i na italijanskom i delovao je kao duhovni brat najfinijeg engleskog profesora. On bi se sasvim dobro uklopio u Oksfordu ili Prinstonu. Ali u isti mah on je delovao herojski, delovao je klasično. Pristao je da zakorači u naš moderni i minorni svet jer je znao da se mi u njemu osećamo lagodnije, ali učinio je to teška srca.”