Trudio sam se da stvorim delo posle čijeg gledanja će se svi zamisliti i zapitati koliko toga ne znamo a trebalo bi da znamo, koliko toga zaboravljamo a trebalo bi da pamtimo i koliko lako i olako prihvatamo stvari koje nam se serviraju a ne bismo smeli

Među nagrađenim filmovima na festivalu „Svetlost svetu“, nedavno održanom u Rusiji u Jaroslavlju, našlo se i ostvarenje pod nazivom "Đurđevak crveni" mladog beogradskog reditelja Hadži Aleksandra Đurovića.

Bavi se temom Jasenovca, govori o nastanku danas popularne pesme „Đurđevdan“ i otkriva tragične okolnosti u kojima je ispevana (ispevali su je 1942. godine Srbi na putu ka stratištu gde su ih vodile ustaše). Film je osvojio drugu nagradu u kategoriji za kratki igrani film.

Đurović je otkrio da je Jasenovac jedna od živih rana srpskog naroda i da će teško ikada biti zaceljena.

"Odluku da snimim ovaj film doneo sam čim sam čuo priču o nastanku pesme „Đurđevdan“, sa željom da spojim dve istorijske činjenice, nastanak pesme i čuvenu priču iz logora Jasenovac o Svetom Vukašinu. Nekako je čudno da je prošlo toliko decenija da se niko nije osmelio i našao motiva da uradi filmsku priču o ovom događaju. Odlučivši da tragom ove potresne i tužne priče napravim filmsku, u startu sam znao da ne želim da se bavim politikom, niti pak da na jedan eksplicitan način pokažem sve strahote koje su se dešavale i ukažem na njih, već sam nastojao da moj film bude svojevrsno upozorenje da mi kao narod ne treba tako olako da zaboravljamo i da neretko olako prihvatamo stvari onako kako nam se plasiraju. Poslednjih godina pesma „Đurđevdan“ se peva na svadbama, rođendanima, raznim veseljima i priredbama, a malo kome su poznate okolnosti pod kojima je ona nastala. „Đurđevdan“ je ojkaška pesma i nastala je 1942. godine, spevali su je Srbi koje su iz Jasenovačkog logora ustaše sprovodile do gubilišta", rekao je reditelj.

Snimajući film „Đurđevak crveni“, trudio sam se, svim snagama, da stvorim delo posle čijeg gledanja će se svi zamisliti i zapitati koliko toga ne znamo a trebalo bi da znamo, koliko toga zaboravljamo, a trebalo bi da pamtimo i na kraju, koliko lako i olako prihvatamo stvari koje nam se serviraju a ne bismo smeli.

(Pečat)