Na pisaćoj mašini nepoznatog porekla Stalone je vredno kucao priču o pauperizovanom bokseru gladnom uspeha

Ako bog da, jubilej Rokija proslavićemo iduće godine. Biće to punih 40 leta otkako je svetlost dana ugledao film o bokseru iz niže radničke klase. Međutim, ovo nije priča o Rokiju Balboi koji umesto pesnice ima nakovanj. Ovo je u prvom redu tekst o Silvesteru Staloneu - momku koji je pre ravno 40 leta izmaštao priču o Rokiju i pretočio je u filmski scenario.

Na pisaćoj mašini nepoznatog porekla (kojoj je verovatno falilo nekoliko slova), Stalone je vredno kucao priču o pauperizovanom bokseru gladnom uspeha. Takav genijalni zaplet, rezonovao je mlađahni Silvester, morao bi opčiniti svakog normalnijeg producenta kadrog da nanjuši lovu čak i u početničkim pisanijama koje nagoveštavaju razbijanje bioskopskih kasa. Naročito ukoliko glavnu ulogu tumači proslavljeni holivudski bard koji o boksu zna koliko i o vodećim predstavnicima baroknog slikarstva.

No, Staloneova urođena tvrdoglavost, merena aršinima napolitanskog bivola, nalagala je da ulogu Rokija igra lično on - i niko drugi. I sad, zamislite na trenutak siromaška koji nema za kiflu i jogurt, a koji istovremeno odbija stotine hiljada dolara samo zbog toga što producent u naslovnoj ulozi želi Berta Rejnoldsa, a ne Silvestera Stalonea.


Inače, Staloneova životna priča (do te 1975. godine), nalikovala je Žilnikovom scenariju koji slama srca čak i okorelim bankarskim topuzima. U pitanju je čista klasika. Momak bez prebijenog centa u džepu, tumara ulicama Njujorka nadajući se šansi na "daskama koje život znače". Ali, o tempora, o mores, redovno je odbijan - manje zbog talenta, daleko više zbog urođene paralize leve strane vilice koja ga je u kombinaciji sa govornom manom onemogućavala da postane novi Lorens Olivije.

I umesto da odustane od fiks-ideje i preorijentiše se na utovaranje džakova cementa ili potezanje kolica maltera na građevinskim skelama, uporni Stalone očajnički je želeo jedno - da postane priznati dramski umetnik.

Elem, kako to obično biva sa usijanim glavama koje bi po svaku cenu kroz armirani beton, usledio je prosjački štap. Silvester je bio prinuđen da prosi i da poput ostalih klošara željnih sna spava pod mostovima ili u parkovima. Stoga nije trebalo dugo čekati na momenat kada će, znatno pre čuvenog hita Tome Zdravkovića, dotaknuti dno života. Za tričavih 25 dolara prodao je psa - jedinog pravog prijatelja u životu.

Lijući gorke suze i proklinjući dan kada se rodio, kupio je kartu za boks meč ne bi li se bar malo ogrejao u toploj atmosferi nabrijanih bokserskih fanova. Bio je 24. mart 1975. godine, tačno 24 leta pre bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO pakta, kada su u ring ušetali Mohamed Ali i Čak Vepner. Masa je oduševljeno zaurlala dok je u Staloneu, pritešnjenom ljubiteljima "plemenite veštine" žednih krvi, nešto iznenada kvrcnulo. Nevidljivi vihor nepoznatog porekla, za koji pesnici tvrde da se zove inspiracija, obujmio ga je tako snažno da je pomislio kako je njegovim mukama konačno došao kraj te da će se uskoro stropoštati sa stolice i definitivno šlogirati na podu u neposrednoj blizini ringa.

U stvari, Stalone je doživeo, a da toga nije bio svestan, klasičan peting sa Melpomenom - neodoljivom muzom tragedije. Naredna tri dana (ili su to ipak bila neka druga tri dana), lupao je po pisaćoj mašini energijom seoskog domaćina koji zakiva ekser u tarabu. Ophrvan stvaralačkim zanosom i duvanskim dimom, u maloj sobi tri sa tri, ispijajući balzakovske bokale kafe i hektolitre jeftinog viskija, Stalone je vredno radio. Tipkao je i tipkao ne primećujući da vreme stoji. Povrh svega, nenaviknut na intelektualni napor jači od izgovaranja nekoliko reči u "švedskim akcionim filmovima", u kojima je sporadično igrao bez većeg dramskog uspeha, lavovski se boreći sa sintaksom - kao Džoni Vajsmiler sa aligatorom, Stalone je na koncu ipak uspeo da otkuca prvu ruku scenarija o bokseru Rokiju Balboi.


Frapantna brzina kojom je scenario napisan ide u prilog tezi da pisac-početnik najbolje piše kada pretače vlastitu životnu priču u tekst. Staloneova je bila ona o siromašnom bokseru (glumcu), koji strpljivo čeka šansu a onda je, kada je konačno zgrabi, ludački pridavi sve dok se iz autsajderskog trnja ne uspentra do bokserskih (glumačkih) zvezda.

Stalone je nešto slično pošlo za rukom. Jedimo mu je preostajalo da unovči tih nekoliko desetina stranica scenarija, što je išlo vraški teško budući da je ulogu Rokija želeo za sebe. Na kraju se trud isplatio. Umesto 350.000 dolara za scenario (bez naslovne uloge), dobio je svega 35.000 ali i glavnu ulogu u filmu. Tako je naoko rđava matematika donela Staloneu uspeh u svetu filma jer su autsajderu Rokiju uručena čak tri Oskara Američke filmske akademije. A što se Stalonea tiče, on je sa uspehom Rokija (koji je zaradio 117 miliona dolara na uloženih 1,2), vaskrsao kao glumac.

Usledio je Rambo, pa Kobra, pa nastavci Rokija i Ramba - koji sigurno ne bi bili to što jesu bez Staloneove iskrivljene vilice i karakterističnog, pomalo mumlavog, govora. Uostalom, zar taj maksilofacijalni hendikep ne govori u prilog Staloneovog glumačkog genija koji odudara od holivudskog kalupa.

S druge strane, niz karakterističnih akcionih rola u kojima je briljirao tokom 80-ih godina prošlog veka, pomogao je Staloneu da ne doživi sudbinu šablonizovanog glumca, to jest glumca sa trajnim nadimkom.

Rečju, ako je Dragan Nikolić izbegao večitu stigmu Džimija Barke zahvaljujući ulozi Prleta u Otpisanima, a potom se otarasio trajnog Prletovog belega ulogom Flojda (jer ne može jedan čovek biti i Džimi i Prle i Flojd), onda se to isto može reći i za Stalonea koji je na sličan način izbegao večiti beleg Rokija zahvaljujući ulogama Kobre - policajca na tragu Prljavog Harija (sa čačkalicom i tamnim rejbankama), odnosno Ramba - vijetnamskog borca na tragu Konana Varvarina.

No, bio je Stalone i Sudija Dred, Alpinista, Specijalista, Razbijač, preteča Majkla Skofilda u zatvorskom trileru Iza brave, komični italijanski gangster, plaćenik... Ka što je i Dragan Nikolić tumačio turskoj razbojnika u Banović Strahinji, agenta Ozne u Poslednjem činu, netalentovanog pevača u Ko to tamo peva ili pak momka sa vrelog beogradskog asfalta u Poslednjem krugu u Monci. Još jedan dokaz da glumačke veličine s lakoćom apsorbuju različite uloge prilagođavajući ih vlastitim potrebama.

Ali vratimo se filadelfijskom heroju radničke klase. Nije tajna da je priča o Rokiju Balboi, zapravo priča o Silvesteru Staloneu. To je priča o tipu koji boksuje poput mašine ali čije je srce toplo poput ljudskog. Čim je dobio pare za scenario, Stalone je otkupio psa i to za celih 15.000 zelembaća - mada ga je, kao što rekosmo, prodao za celih 25 dolara. Taj pas će potom u filmu o Rokiju funkcionisati na nekakvom metaplanu - kao simbol prijateljstva i ljubavi. Naime, Rokijevo prijateljstvo prema starom treneru Mikiju (Berdžis Meredit), kasnije i prema ljutom rivalu Apolu Kridu (Karl Veders), predstavlja mizanscen Rokijeve ljubavi prema voljenoj Adrijani (Talija Šajer). A ta ljubav prema vlastitoj supruzi dolazi do punog izražaja na završetku svakog Rokijevog meča - kada izubijani bokser, deformisanog lica i očiju doteranih do nivoa slavskih sarmi, takođe i iskrivljenih usana poput Bilija Ajdola u trenutku ispevavanja refrena, doziva svoju Adrijan.

Frojd bi verovatno kazao da je Roki alijas Stalone, još jedno preplašeno dete koje žudi za majčinskom ljubavlju i koje, kad se dobro najede spanaća, ispaljuje krošee poput Popaja. Ovakav tip psihoanalize, međutim, lako može skliznuti u triviju ukoliko se na adekvatan način ne ukrsti sa marksističkim promišljanjima Rokijevog klasnog bića. Na primer, na koji način se lumpenprolter Roki (baza) preobražava u Italijanskog pastuva (nadgradnja)? Ili, na koji način ljuti rivali - Roki Balboa (teza) i Apolo Krid (antiteza), na kraju postaju nerazdvojni prijatelji (sinteza)?

Fanovi u socijalističkoj Jugoslaviji potencirali su Rokijev radnički identitet. Takođe i mentalitet luzera koji se zgodno uklapao u socijalističku kritiku Zapada i njegove eksploatacije radničke klase. S druge strane, u vreme prvog dela Rokija boks je u Srbiji/Jugoslaviji bio popularan (koliko i tenis danas), prvenstveno zahvaljujući uspesima Radničkog i Mate Parlova, pa je i taj momenat doprineo ovdašnjoj Rokijevoj popularnosti. Na stranu što je ime Roki postalo popularno i u popkulturnom miljeu (folker Žika Milošević Roki, na primer, kasnije - polovinom 80-ih i Radoslav Rodić Roki).

Nasuprot ovome, oni koji su prezirali holivudske hepi endove sa ukusom limunade, oduševljavali su se Rokijevim finalnim porazom od Apola, tumačeći takav završetak atipičnim odskakanjem od holivudskog klišea. Čista umetnost, tvrdili su. A zapravo, bilo bi dragoceno saznanje da li je Stalone te 1975. godine, dok je tri dana zaredom kucao scenario u nekakvom njujorškom špajzu, tendenciozno pucao na neholivudski svršetak budući da je na umu imao potencijalni nastavak priče. Kako god, čini se da retko koji holivudski serijal ne završi u limunadi. Naime, već u drugom delu Roki uzvraća Apolu a onda ljuti neprijatelji postaju nerazdvojni jarani - ko u pesmi Halida Muslimovića.

Apolo u trećem delu serijala čak postaje Rokijev trener, nakon što stari Miki umire od srčanog udara. A onda, u četvrtom delu, Apolo umire nakon što ga nokautira sovjetski kiborg Ivo Drago (Dolf Lundgren). Dakle, zastupljeni su svi elementi španske serije budući da Roki, sasvim u holivudsko-šablonskom maniru, kreće da se sveti Rusu i to još na gostujućem terenu - u Moskvi, što je ravno samoubistvu, pred kompletnim Politbiroom i Gorbačovom pride. Kakav treš! Ali i nagoveštaj propasti sovjetske imperije.

Bila je 1986. godina (cela godina nakon američke premijere), kada se red ispred ulcinjskog bioskopa "Crvena Zvezda" otegao poput indijske serije. Roki 4 se morao odgledati po cenu života. Da je karta koštala koliko i ona za koncert Rolingstonsa na Ušću, sumnjam da bih propustio da je kupim. Uostalom, zamislite da takav jedan šminkerski blokbaster preskočite u vremenu bez interneta, kompjutera, torenta, pametnih telefona i slično. I odmah ću biti iskren, navijao sam za Rokija - kao uostalom i kompletno opštinsko rukovodstvo ovejalih komunista u prvom redu bioskopske sale. Je.. ga, imao sam svega deset godina pa nisam kapirao šta se dešava, dočim mi se sa ove istorijske distance čini kako su se kockice ipak savršeno uklopile u potonji Roki-mozaik. I to što je Holivud preko Stalonea (ili je bilo obrnuto), uspeo da preokrene ideološku matricu socijalističke publike. I to što je socijalistička omladina masovno saosećala sa sirotim kapitalističkim bokserom koji se za odsudni meč u Moskvi pripremao u nemogućim uslovima - tako što je šegao drva ispred brvnare u kojoj je odseo sa svojim timom, ili pak tako što je podizao panjeve iz bendža. Za to vreme Ivo Drago je bildovao na futurističkim spravama za vežbanje koje, uzgred budi rečeno, danas poseduje svaka bolje opremljena teretana u Srbiji. No i pored steroida koje je jeo kao što dete jede ovsene pahuljice, nije uspeo da slomi Rokija.

A da li je Roki/Stalone zaista srušio SSSR-a kada je te '85. na bioskopskom platnu poslao Draga na parket? U simboličkom smislu svakako jeste! Jer, pazite, filmski Gorbačov je usred Moskve, na kraju filmskog meča stoleća, ustao da aplaudira Rokiju Balboi, što je na simboličkoj ravni delovalo moćnije od Perestrojke. Gotovo kao celuloidna hidrogenska bomba koja je stavila tačku na eru hladnog rata.

Potom je i onaj nemački klinac, Matijas Rust aterirao cesnom na Crveni trg i početak kraja moćnog SSSR-a bio je evidentan. Tako je Roki - heroj radničke klase iz polovine 70-ih, koji je do vrha došao udarajući juneće polutke u šurakovoj klanici, dospeo polovinom 80-ih do statusa heroja (pogotovo desničarski orijentisanog dela) američke nacije. Jer ono što nije pošlo za rukom Reganu - predsedniku/glumcu, jeste Staloneu - glumcu, scenaristi i reditelju. A to je da, koliko god to izgledalo čudno s obzirom na rusku krv koja mu je po majčinoj liniji kolala venama, metaforički dovrši rodeo onog Kjubrikovog kauboja koji je uzjahao atomsku bombu na kraju legendarnog Doktora Strendžlava.

Danas.rs