Malo je glumaca u ovim godinama koji će posao dobro odraditi. Želja mi je da radim, i to se ostvaruje. Nisam alava, ali ne mogu da se smirim

Nagrada za životno delo „Pavle Vuisić“ na ovogodišnjim Filmskim susretima uručena je Jelisaveti Seki Sablić.

Glumica za Kurir priča o pomešanim osećanjima s kojima je dočekana u Nišu, svojim strahovima i sumnjama i razlozima zašto se odrekla malo (građanskog) života.


Kako ste se osećali kad ste čuli vest da ste dobitnik priznanja za životno delo na Filmskim susretima u Nišu?
- Javio mi je moj prijatelj Vlada Živković, prvo sam bila malo ljuta jer sam se nalazila u Crnoj Gori, pa sam pomislila: „Jao, treba da se spremam, pa da putujem, pa šta ću reći...“ Naravno, to je kratko trajalo, onda me je to dirnulo, shvatila sam da se krug zatvorio, a zatim sam počela da razmišljam da li mi to pripada. Onda sam shvatila da sam u tim godinama koje su potrebne nagradi, te da je moje ime potrebno tom priznanju isto koliko je i ono potrebno meni.

I dalje ste popularni, šta je tajna vaše glumačke dugovečnosti?
- Mislim da je to što ni danas uloge ne shvatam kao rutinu i što me i dalje muče sumnje i imam to uznemirenje koje me vuče napred. Otkad sam prvi put zaigrala, uvek sam strahovala da li ću uspeti, jer nije dovoljno samo želeti, treba i biti. Uspešna gluma mnogo traži da, pre svega, neprestano radiš, da te publika razume, ali da i ti nju razumeš, da uvek pređeš rampu. I kad prođu tolike godine, uvek ta sumnja postoji.

Imate li neostvarenih želja?
- Ne. Želja mi je da radim, i to se ostvaruje. Neka mi Bog oprosti, nisam alava, ali ne mogu da se smirim. Srećna sam što sam još upotrebljiva, malo je glumaca u ovim godinama koji to jesu, koji će posao dobro odraditi, pa mi je mala konkurencija.

Da li ste nešto žrtvovali umetnosti?
- Meni je gluma dala sve u odnosu na moju prirodu i karakter. Verovatno mi je mnogo i uzela, pre svega jedan građanski, da ne kažem, „malograđanski“ način života, koji mi verovatno nije ni pripadao. Ipak sam ostvarila porodicu, imam sina i unuka, ali nikad nisam bila u nekom mirnom građanskom braku. Možda sam u jednom momentu ostala sama, ali i to mi je verovatno pripadalo jer život je jedan paket-aranžman. Nije to bilo direktno, nije to ona priča „muž mi je ljubomoran“. To je neko uznemirenje jer zajednički život s nekim oduzima mnogo energije, iscrpljuje, a ovaj posao traži apsolutno pripadanje, tu nema zezanja, on mi traži sve i dan-danas.

Važite za najveću srpsku komičarku, da li vam je komedija zaista umetnički najbliskija?
- Možda zvuči neverovatno, ali meni je bliža drama, to teatarski znalci veoma dobro znaju. Međutim, kako je komedija tražena, ja sam srećna što i tu plivam kao riba. Mnogi dramski glumci su nestali jer nisu bili traženi, a drame jako malo ima.

Voli ga publika
PETAR STRUGAR GLUMAC VEČERI

Za ulogu tinejdžera Bude u filmu „Mali Budo“ Petar Strugar je sinoć glasovima publike izabran za glumca prve večeri Filmskih susreta. Crnogorskom glumcu popularnost je donela rola fudbalera Moše Marjanovića u rediteljskom prvencu Dragana Bjelogrlića. Petar kao dobitnik ovog priznanje konkuriše da bude na kraju festivala izabran za najpopularnijeg glumca.

Vrh ekipe
PAJU VUISIĆA SU SVI POŠTOVALI

O kolegi čije ime nosi nagrada koju je dobila Seka govori s poštovanjem.
- Nismo mnogo glumili zajedno. Bili smo bračni par u filmu „Leptirov oblak“, bili smo smešni, ja ovako sitna, a on onako krupan, još su nam uloge bile da se sve vreme koškamo. I danas mi te scene izmame osmeh. Igrali smo i u „Maratoncima“, bio je vrh ekipe, svi su ga mnogo poštovali - priseća se Seka.